Господар Вучић био је свакако вешт политичар свог времена. Није нарочито волео ни Карађорђевиће ни Обреновиће и у историји је био и уз једне и уз друге. Већ према потреби и користи. Управо на данашњи дан 1842. искористио је свој утицај и оборио са власти кнеза Михаила Обреновића.
Тома Вучић Перишић још познат и као Господар Вучић, био је српски војсковођа из доба Првог и Другог српског устанка и поред Милоша Обреновића, најбогатији и де факто најмоћнији човек Србије прве половине 19. века.
Иако учесник оба српска устанка (током првог је био Карађорђев “момак”, бећар) чувени господар Вучић нагло је напредовао тек у Другом устанку када је прешао на страну Милоша Обреновића. Хтео је да поведе и трећи устанак, али га је Милош спречио, убеђујући га да „није време“.
Пошто се показао као сјајан војсковођа и дипломата, Тома Вучић Перишић обављао је низ дужности за књаза. Постао је први српски попечитељ (министар) полиције и заправо чувар режима Милоша Обреновића. Као такав је и угушио Ђакову буну 1825. године.
Време да се промени страна
Тридесете године 19. века, пресудне су за нашу даљу причу. Незадовољство Милошевом диктатуром тада је кулминирало – није постојало јасно државно уређење и судство, народ и чиновници су се физички кажњавали, трговци и старешине нису имали никаквих права и свима је било доста самовоље књаза и његових најближих сарадника. Једном речју, Милошева власт почела је да личи на турску.
У таквој ситуацији Вучић Перишић решава да је време да промени страну. Приликом избијања Милетине буне почетком 1835. Вучић није заузео јасну страну, али су његов благ став према бунџијама и савети које је давао књазу допринели томе да и Милош попусти.
Последица овог политичког потеза Томе Вучића је Сретењски устав, написан по угледу на францусти и швајцарски највиши правни акт.
Проглашењем Сретењског устава Тома Вучић Перишић постао је члан новоформираног Савета. У априлу 1835. постављен је за надзорника државних грађевина, и то је тренутак његове селидбе из Крагујевца у Београд у коме је остао до краја живота.
Први српски „прелетач“
Тома Вучић Перишић добро је знао расположење народа, али и ћуд књаза Милоша. Након укидања Сретењског и доношења тзв. Турског устава наслутио је да је време за промену стране.
Тако је у периоду од 1839. до 1844. постао ударна песница уставобранитеља у борби против кнеза Милоша и Михаила Обреновића. Он је народу сугерисао да се више не може трпети повећање пореза, зеленашење и бездушно опхођење чиновника према народу.
Управо на данашњи дан 1842. у Крагујевцу су уставобранитељи, предвођени Томом Вучићем Перишићем, подигли буну сељака незадовољних повећањем пореза и оборили са власти кнеза Михаила Обреновића.
Вучић је међу обичним светом уживао велики углед. Народ га је слушао помно, скоро побожно, а његове демагошке беседе изречене “танким гласом, и у једном лажно снисходљивом и потуљено простосрдачном тону” на све су остављале снажан утисак.
-Ја се не бојим никога, ни књаза ни Совјета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу. Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу. Нека нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда – говорио је Вучић прокламујући једнакост и демократију док је све време заправо био један од најбогатијих Срба тог времена.
Након ових догађаја управо је Вучић био један од коловођа који су на престо довели Александра Карађорђевића, сина вожда Карађорђа.
Скупо плаћена одлука
Ова политичка одлука скупо је коштала Вучића. Прелазак из табора Обреновића у табор Карађорђевића није добро одјекнуо у народу, а код остарелог кнеза Милоша је изазвао незапамћен бес.
Постало је јасно да је Вучић флексибилан политичар, склон мењању политичких опција. Као такав, можда је одговарао страним силама, али не и династијама које су хтеле да концентришу апсолутну власт.
Након што су уставобранитељи срушили Александра Карађорђевића, Обреновићи су сместили Вучића у затвор како би му се „одужили“ за издају.
А онда је, 30. јуна 1859. године, стигла вест да је у затвору умро Тома Вучић Перишић. Енглеска и турска штампа су одмах објавиле да је отрован, што је стајало и у извештају енглеског конзула у Београду.
– Ако би још и то била истина, онда нам не би остало ништа друго него да скачемо у Дунав – изјавио је том приликом Михаило, син Милоша Обреновића.
Порта је тражила аутопсију леша, али Милош на то није пристао како се „не би вређала осећања Вучићеве породице“. Огласила се и српска црква која је рекла да „парање мртваца наша света вера не допушта“.
И тако је Тома Вучић Перишић сахрањен на Палилулском гробљу на Ташмајдану без да се икада званично сазнало од чега је тако изненада умро. Један од најмоћнијих људи устаничке Србије сахрањен је у обичном сељачком оделу.
У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић – забележио је Вучићев праунук Коста Христић.
Уз све то, стари књаз Милош је поред Вучићевог гроба поставио даноноћну стражу, како би и након сахране сачувао покојника од могуће аутопсије. На крају, интересовање јавности је опало и Тома Вучић Перишић је полао заборављен. Његови посмртни остаци пренети су 1903. у задужбинску цркву у Закути у Гружи.
