Археолошко налазиште „Бело брдо“ у Винчи обележје је периода неолита, млађег каменог доба [грч. νεολιθικός, νεο (neos) -нов и λίθος (lithos) – камен], које је оквирно трајало од VII до IV миленијума пре нове ере, јер је имало различити развој на територији Европе, као и деловима Плодног полумесеца.
Велике промене у животу људи настајале су у овом периоду, када су из палеолита [грч. Παλαιολιθικός, παλαιός (paleo) – стар и λίθος ( lithos)- камен], преко мезолита [грч. Μεσολιθικός, Μεσο (mesos) средње и λίθος (lithos) – камен] ступили у оно што ми данас, разним научним поделама заснованим на оруђу и оружју које су некада користили, зовемо неолит.
Подела није стриктна, многи од ових периода се међусобно преклапају, нарочито када се посматра шири простор Европе и Блиског Истока, који се различито развијао, али је неоспорно да је на обали Дунава и на обалама притока ове митске реке, настала, развијала се и живела цивилизација људи нама најпознатија под именом Винча.
Име Винча, ова стара култура, добила је због налазишта „Бело брдо“, које се налази у насељи Винча, 14 километара удаљеном од Београда, на којем је професор Милоје Васић 1908. године започео прво систематско ископавање.
Винчанска култура обухвата већи географски предео и налазишта се могу наћи на целој територији Републике Србије, у Румунији, Македонији, Босни и Херцеговини, северу Грчке, деловима Бугарске, југу Мађарске и шире, а датовано је у време од 5.500 до 4.500 година пре нове ере.
– Ово је друга половина неолита. Неолит траје 2.000 година. Неолит је заправо време после леденог доба када се клима стабилизовала и када је клима иста као и данас. Нормално, људи су реаговали на промену климе и у првој половини неолита људи су припитомили животиње и култивисали житарице. Значи, имамо и домаће животиње и биљке и житарице, све се већ то гаји, а у другој половини неолита, када настаје то насеље у Винчи, људи већ почињу да производе много више хране, него што је то потребно. – рекао је Драган Јанковић, археолог и кустост Музеја града Београда на Археолошком налазишту „Бело брдо“ у Винчи, на предавању које је одржано у Великој сали ГО Гроцка у оквиру манифестације „Дани европске баштине“, на тему „Културно наслеђе и природа“.
Налазиште „Бело брдо“ простире се на 30 хектара, али је само мањи део истражен, на којем је пронађено више слојева, који говоре о континуитету живота људи на овим просторима од неолита до савременог доба, али говоре нам и много више од тога.
– Шта смо ми ископали у том неолитском слоју у Винчи? Зашто је Винча толико важна? Ми тамо, заправо, копамо рушевине кућа, једног великог насеља из млађег каменог доба. Пре 7.500 година људи који су живели у Винчи већ праве озбиљне куће. То су куће које су биле велике од 20 до 80 метара квадратних. Куће су имале неколико соба, од 2 до 5 соба. То је била дрвена конструкција, а они су у то време већ своје куће малтерисали, а малтер су правили тако што су мешали земљу, воду и доста плеве. Када се то троје помеша добија се фантастична термоизолација и то је данас хит материјал у свету у градњи еколошких кућа. Данас се буквално у најразвијеним земљама света најскупље куће граде на исти начин као у неолиту. Што ће рећи, да су људи у неолиту одмах направили савршену кућу. Прве надземне куће које човек гради, а одмах савршене. – објашњава Јанковић културу живљења људи у неолиту, и додаје да су патос правили тако што су поставили дрвене греде, на које су наносили исти такав малтер и тим правили и топлотну изолацију патоса, а затим су преко свега тога премазали танак слој глине, који су глачали речним облуцима и добијали су полирани под лак за одржавање.
Начин градње кућа тадашњих људи надмашило је касније грађевине, јер су прављене од природног материјала, који се могао наћи ту у околини, са термоизолацијом и као велико изненађење – куће становника Винче нису имале огњиште, као потоње куће.
– Они уопште нису имали огњишта у кућама. Они су већ тада у кућама имали пећи. И у свакој њиховој кући смо пронашали бар по једну пећ, фуруну, а у неким кућама смо пронашли у свакој соби по једну пећ. Мој прадеда, мој деда, мој отац, сви су рођени у кући са огњиштем, а ови су наши преци пре 7.500 година у кући имали пећи. Нормално да је то збунило многе у науци. И дан данас многи не могу да се снађу у тој чињеници да су људи у неолиту имали много већу културу становања, него после њих, па се после њих уместо да дође до напретка, дошло је до једног великог пада у култури становања. – наставља предавање Јанковић.
Током ископавања налазили су очуване пећи, јер су прављене, исто као и малтер, од земље, воде и плеве, и када би наложили прву ватру и сама пећ би се испекла и тиме конзервирала и постала компактна, и тако преживела и рушење саме куће. Пећи су остале као сведочанство, са темељима кућа, да је то био град, са правилном системом градње, у којем су куће грађене у низовима, док су између њих постојале улице. Све куће су биле оријентисане исто, југоисток-северозапад, без дворишта и без окућница.
– И заправо све говори да ово насеље у Винчи није било сеоско. Све заправо говори да је Винча била градско насеље. Заправо, Винча је, по свему судећи, један од првих, ако не и први, европски град. – закључује Јанковић.
Наставиће се…
