Као свећа тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама?“ Српска православна црква и њени верници данас прослављају празник Ђурђиц посвећен обнављању храма Светог великомученика Георгија, који страда мученичком смрћу и на његов захтев мошти му беху пренете из Никомедије у град Лидију у Палестини. За време цара Константина (лат. Constantinus Magnus – Констангтин Велики, 324 – 337, лат. Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus – Флавијер Валерије Аурелије Константин Август) побожни хришћани сазидаше прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди и освешташе га, а затим пренеше мошти светитеља и великомученика Христовог, али храм беше два пута рушен, те потом и обнављан. Први пут порушише га 1010. године, а обновљен је на дан који празнијемо као Ђурђиц, 3. новембра по јулијанском календару, односно 16. новембра по грегоријанском календару, и зато је празник и посвећен обнављању храма Светог великомученика Георгија. Други пут храм порушише мухамеданци у време Трећег крсташког похода (1189 – 1192), а обновише га 1872. године. Мало је поузданих података о животу Светог Ђорђа, а према предању рођен је 275. или 280. године у малоазијској области Кападокији у богатој и угледној хришћанској породици. Отац Светог Ђорђа је био официр и страдао је за Христа док је Ђорђе био мали, те се он са мајком преселио на велико мајчино породично имање у Палестини, где је израстао у храброг, снажног, лепог и образованог младића. Затим је отишао у војску, као и његов отац пре њега, где је брзо напредовао захваљујући својом храброшћу и заслугама, те је од обичног војника и трибуна, већ у двадесетој години добио од цара Диоклецијана чин комита, односно војводе.
За време цара Диоклецијана 303. годионе организован је десети по реду прогон хришћана, а видевши немилосрдно истребљење своје сабраће у вери Георгије је разделио све своје богатство сиромашнима и ослободио је све своје робове, а тако је учинио и на мајчином имању у Палестини, и на сабору је говорио против прогона, те је дошао и пред цара и исповедио своју хришћанску веру, на шта је цар одговорио наредбом да га затворе у тамницу, где су уследила различита мучења не би ли га натерали да се одрекне Христа. Везивали су га и ноге му стављали у кладе, а каменом притискали груди, али није се Георгије одрекао своје вере. Везивали су га за точак за мучење, који је имао даске препуне ексера, удица, ножева и мачева, те се везан за њега окретао док му тело није било сво у ранама, али се Георгије није одрекао своје вере. Када су га одвезали мислили су да је мртав, али како није био, цар је наредио да га закопају до главе у негашени креч и да тако остане три дана како би сагорео, али је и после тога Георгије остао жив и није се одрекао своје вере. Цар је позвао и највећег мађионичара у царству Атанасија, који је донео два напитка и на силу натераше Георгија да попије први, који је требало да учини да се одрекне своје вере, али на Георгија није деловао и остаде он чврст у својој вери, те му дадоше и други смртоносни напитак, али ни он није деловао и Георгије на чуђене свих остаде жив. Неки дворјани саветоваше цара да онда доведе Георгија да се пред кипом Аполона одрекне своје вере. Цар их послуша и доведоше Георгија, који се прекрсти пред кипом и Аполонов куп се сруши, а затим и сви други кипови у храму. Видела је то царева жена Александра и она поверова у Георгијевог Бога, који му даје толику снагу, те цар нареди да се и Георгију и његовој жени Александри одрубе главе.
Малаксала царица Александра на путу до погубљења затражи да се мало одмори и тада издахну, а Георгије се помоли и би посечен 23. априла по јулијанском календару, односно 6. маја по грегоријанском календару 303. године. У иконографији Православне цркве Свети Георгије је од VII века представљан као војник без коња у стојећем ставу са копљем или мачем у руци, а од IХ века приказује се и у војводском оделу на коњу како копљем убија аждају, док удаљена стоји женска прилика у господском оделу за коју се сматра да представља царицу Александру. Тропарь великомученика Георгия, глас 4.: Яко пленных свободитель и нищих защититель, немощствующих врач, православных поборниче, победоносче, великомучениче Георгие, моли Христа Бога спастися душам нашим. (Тропар, глас 4.: Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.) Кондак великомученика Георгия, глас 4.: Возделан от Бога, показался еси благочестия делатель честнейший, добродетелей рукояти собрав себе: сеяв бо в слезах, веселием жнеши, страдальчествовав же кровию, Христа приял еси, молитвами, святе, твоими всем подаеши прегрешений прощение. (Кондак, глас 4.: Поучен од Бога, показао си се као славни делатељ побожности, сабравши себи руковет врлина. Сејавши са сузама, са весељем жањеш, и пострадавши у крви, Христа си примио и твојим молитвама, свети, свима дарујеш опроштај грехова.)
