Иван Бајовић Бајке рођен је 1983. године у Београду. Роцк новинарством се бави од 2015. године. Свој први роман, Приручник за Rock ‘n’ Roll, објавио је 2016. године.
Приручник за Rock ‘n’ Roll доживео је три издања на српском језику, као и издање на енглеском језику под називом Rock ’n’ Roll playbook, у сарадњи са Културним центром из Марибора. Поред прозе, Иван пише и поезију – оба романа прожета су његовим песмама. Неколико песама из Приручника за Rock ’n’ Rollл снимљено је у сарадњи са редитељем Бранком Радаковићем и бендовима Balkan Revival i School bus.
Сада аутор преставља свој други роман под називом „Приручник за Rock ‘n’ Roll – Тајна писма самом себи“ који је наставак првог романа и намењен љубитељима рок културе и онима који желе да завире у тај свет. Прича је о младићу који напушта родни град да би остварио свој сан и основао први свој рок бенд. Аутор кроз пријатељство, љубав и много догодовштина покушава да прикаже тренутак инспирације и оно што претходи томе.
Рецензија књиге
Бранимир Локнер
Иван Бајовић је један од оних аутора који са пуно енергије, воље и бескомпромисним ставом „осликава” реалност која га окружује, или је боље рећи стварност која све нас овде на српским и балканским просторима на сличан начин стеже и отуђује, а са њом се бори, суочава и на свој начин – комуницира. При свему томе реалност ниједног тренутка не улепшава, већ је, штавише, описује оним стилом који није лако сварљив и прихватљив потенцијалном читаоцу, који све жели да види кроз тзв. „ружичасте наочаре”, девастирајући сјај који заправо постоји само за оне који иду линијом мањег отпора, уз воду, као и оне који прихватају климање главом, као начин бивствовања кроз ходнике живота.
Али, Бајке није такав. Његов рокерски приступ је искрен, став јасан, однос према стварности ниједног тренутка није идеализован, а борбени дух провејава сваком написаном реченицом. Тајна писма самом себи представља други део триологије, започете Приручником за Rock ‘n’ Roll, који наставља да суочава урбане и руралне дисбалансе, затвореност и ограниченост тзв. грађанистичке свести, генеришући борбу за опстанак као једино релевантно оружје у истрајавању, тражењу одговора, на крају крајева проналажењу саме сврхе деловања и рада на себи. Мотиви су увек ту, за преко потребан искорак у некакву, али по правилу увек неизвесну будућност. Бајке не улепшава стварност, већ је цитира и профилише управо на онај начин каква она заправо јесте. У таквом приступу се огледа и сам квалитет ауторовог приступа теми или темама које обрађује, у шта се можете уверити већ након прочитаних пар страна његове књиге.
