ДО сада су у здраве навике, оне које могу да нам продуже животни век, углавном убрајане шетње, спортске активности и кућни љубимци. Међутим, научници и психолози све чешће тврде да на дуговечност утиче и контакт са уметношћу.
Са овом тезом су први пут изашли, на почетку короне, истраживачи чувеног лондонског УЦЛ-а (Универзитетски колеџ Лондон), који су дошли до закључка да дуговечности доприносе одлазак у позориште, музеј или галерију. И то, што чешће, то боље.
Према њиховом истраживању, људи који имају активан контакт са уметношћу, сваких неколико месеци или чешће, смањују ризик од ране смрти за чак 31 одсто у поређењу са људима који то не чине. Истраживање за велику студију о старењу је трајало годину дана, а мерено је колико често сваки учесник одлази на концерте, у оперу, музеје или се бави неким видом уметности. Из огледа је било искључено посећивање биоскопа, а учесници су праћени пуних 12 година.
Показало се да праћење уметничких догађаја и учествовање у уметности може да делује на људе као тампон против стреса, а истовремено стимулише креативност, која људима омогућава прилагођавање променљивим околностима. Такође, помаже им да изграде социјални капитал, који доприноси квалитетнијем старењу.
И нова америчка студија, објављена у часопису „Журнал позитивне психологије“, објашњава како посета музеју може да помогне у смањењу стреса, борби против усамљености и учини живот смисленијим. Људи се после таквих посета осећају „обновљеним“. Добробит се огледа и у неговању позитивних односа са другима, доживљавању позитивних емоција или осећају укључености у сопствени живот. Посета уметничким музејима, како је закључио тим психолога, подстиче позитивне емоције и осећај ангажованости, што резултира квалитетнијим живљењем. Такође, помаже у смањењу стреса, јер моментално опада производња кортизола, хормона повезаног са стресом, у телу.
Осим тога, и уметничка дела, и други посетиоци изложби, могу да учине да се осећамо повезаније и мање изоловано. Чак може доћи до изградње заједнице истомишљеника. Музеји нас, такође, пребацују у другу димензију и могу да подстакну размишљање и контемплативна стања, која нам, пак, омогућавају да другачије размишљамо о себи и свом животу, да стекнемо нове перспективе.
То кажу психолози. А шта кажу људи директно повезани са уметношћу?
– Ја сам жив пример да веза с уметношћу доприноси дуговечности – каже кроз смех осамдесетседмогодишњи историчар уметности и кустос Никола Кусовац. – Мислим да ме у доброј кондицији држи страст према сликама. И данас ме узбуди и држи данима када наиђем на неко вредно дело. Иако гунђам да сам уморан, то гунђање је лажно. Још постоји занос, огањ, не знам да ли бих то назвао љубављу, јер љубав је крупна реч, али снажна страст према уметности, према нечему чиме се бавим 65 година.
И седамдесетједногодишња сликарка Биљана Вилимон помиње исту емоцију, која оплемењује живот, делује антистресно, па самим тим може утицати и на дуговечност.
– Није то само љубав према ономе што радите, већ и осећај неизмерне слободе, креативности, релаксације, коју сигурно нема један хирург. Нема те врсте стреса, напротив. Али, у нашој земљи је уметност мало цењена, уметници бедно плаћени, уметничка дела и догађаји скупи, па су тако ускраћени и сами уметници и конзументи. Човек сам мора да нађе начин да ужива, држава му сигурно неће помоћи – сматра Вилимонова.
Једна од најдуговечнијих живих уметница код нас данас је сликарка, графичарка и педагошки радник Емина Чамо Лорбек, из Новог Сада. Она пуни 90 година и 70 лета уметничког рада. И даље слика, али и пуно чита. Посебна пикантерија је да сваке недеље сама иде по књиге у библиотеку.
Пример дуговечности је и немачки уметник Герхард Рихтер, кога зову „Пикасом 21. века“. Човек који је својевремено побегао из Источне у Западну Немачку, ретко излази у јавност и годинама живи у својој, условно речено, анонимности, иако га сматрају једним од најзначајнијих савремених сликара. О његовој слици „Ема“, писац Бернард Шлинк, аутор чувеног „Читача“, написао је књигу.
ТАЈНА У ДОБРИМ НАВИКАМА
КАДА су сомборског сликара наивне уметности Саву Стојкова једном питали за рецепт дуговечности, одговорио је:
– Сваког дана устајем у пет сати и радим до једанаест. До доручка сликам код куће, после у атељеу, у галерији, коју ми је наменио Педагошки факултет. После ручка имам једну малу паузу, размишљам у хоризонтали, мало читам, понекад одспавам. Добре навике и самодисциплина су тајна мог успеха и дуговечности.
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ Новости
