Ако се питате одакле толико формалних, оштећених, нескладних односа, лоших бракова и несрећних јединки у истом – одговор вам је испред носа. Трчале су да се удају и завршиле у имитирању срећног живота са човеком за ког чак и не знају да ли га воле и да ли стварно желе да деле живот са њим.
Ако се питате одакле толико формалних, оштећених, нескладних односа, лоших бракова и несрећних јединки у истом – одговор вам је испред носа. Трчале су да се удају и завршиле у имитирању срећног живота са човеком за ког чак и не знају да ли га воле и да ли стварно желе да деле живот са њим.
“Ако ми још неко каже “Време ти је”, искочићу из сопствене коже. Где то пише, шта то уопште значи и ко заправо може да зна када ми је време? Оваква изјава озбиљно ме чуди чак и када потекне са усана баба, тетки и примитивних комшиница које су остале да живе у неким давно прошлим, “срећнијим” временима када је заправо једини циљ и успех био удати се. Удаја сама по себи, потом и рађање, представљали су врхунски идеал сами по себи и смисао живота сваке жене”, започиње своју исповест револтирана Београђанка.
“Нажалост, у Србији у 21. веку у 2015. години већина популације и даље верује у ову “звезду водиљу”. У ту теорију у којој се живот жене своди на удају и рађање и то чим пре, да јој се ваљда не би пришио термин “баба-девојка” или неки подједнако бесмислен и глуп назив, који заправо открива колико смо и даље примитивно друштво.
Ако се питате одакле толико формалних, оштећених, нескладних односа, лоших бракова и несрећних јединки у истом – одговор вам је испред носа. Трчале су да се удају, да л’ под притиском околине или из навике да остану у некој дугој, недовољно квалитетној вези, да л’ због несуочавања са самом собом и појмом љубави или из страха да не остану саме, да л’ због оног чувеног да не прође “брзи воз”, да л’ због (не)планиране трудноће… Трчале су, залетеле се и завршиле у имитирању срећног живота са човеком за ког чак и не знају да ли га воле и да ли стварно желе да деле живот са њим.
Ето, мајке ми, не лажем вас, ја мало мало па чујем питање “Кад ћеш да се удаш” или “Кад ћеш да нађеш неког озбиљног?”. Када кажем да чекам човека који ће ме волети и кога ћу ја истински волети и са којим ћу моћи даизградим квалитетан живот, те да ми није циљ да се удам, већ да се добро удам, углавном или прећуте мој одговор,или у случају оних храбријих добијем неки од следећих коментара: “Немаш баш времена на бацање”, “Превише бираш”,“Љубав се гради временом”, ” А кад планираш децу да рађаш, имаш већ 27 година?”…
Да ја вас питам нешто:
1. Ко је икада одредио границу кад се девојке удају? И шта значи да немам времена на бацање? Да ли то значи да треба да се удам на првог који ме пожели? Какав живот ће проистећи из тога? Какву будућност себи градим?
2. Шта значи превише бирати? Ако чекаш обострану љубав са квалитетним мушкарцем са којим ћеш моћи да планираш леп и испуњен живот, да ли то значи да превише бираш? Да ли то значи да треба да прогледаш кроз прсте и трпиш оно што ни у лудилу не би трпела само да би била удата жена? Па, срећно са таквим ставом и никада не заборавите – сами правимо своје изборе!
3. Ок, поштујем став да нема љубави на први поглед и да се не исплати чекати је. Можда сам ја једноставно превише романтична. Али, не могу да поштујем идеју да ћеш за X број година заволети неког кога ниси успео за неколико првих месеци. Свакако ћеш успети да изградиш одређену емоцију, наклоност, поштовање и навику ако дуго делиш живот са неким, али да запалиш прави пламен љубави? Ма, дајте, молим вас…
4. Ту је и то чувено питање деце… Не знам зашто смо као народ свели појам брака на појам деце. Чини ми се да би бракови били бољи и успешнији када би људи схваили да то треба да буде заједница два партнера који заједно деле срећу, љубав и успоне и падове, а не споразум о продужетку лозе. Деца су ту као плод ваше љубави и заједништва, а не као плод себичне жеље да створите “малог себе” и да затим потпуно заборавите на супружнике. Биолошки часовник је већ излизан појам, о њему не желим да трошим речи.
Не, нећу да се удам у 27-ој за неког кога не волим највише на свету, само да би околина мислила да сам испунила своју “животну мисију”. Нећу да пробудим једног јутра у 35-ој очајна што нисам довољно лудовала, излазила, путовала, смејала се, угађала сама себи, јер сам журила да постанем жена пре времена. Нећу да проведем следећих 60 година као домаћица, супруга и мајка. Нећу.
Хоћу да будем центар свог света. Хоћу да волим неког из дубине своје душе и да притом не будем оптерећена брачним проблемима и ужурбаном свакодневницом. Хоћу да играм, певам, скачем, носим кратке шортсеве и још краће сукње, будим се у 12 сати поподне викендом, хоћу да изађем у кафану ако ми се излази, хоћу да испијам кафе са најбољим другарицама и имам лудачки секс сваког дана са својим партнером, хоћу да читам књиге до бесвести и одгледам све филмове који се појаве на Торенту. Хоћу да живим живот пуним плућима и да не бригам што ме чека прљава кућа, неопрани судови или уплакано дете.
Живот није часовник – нигде нећеш закаснити ако слушаш своје срце и пратиш оно што те чини срећним”, завршава девојка.
