Ја и Прћин дружимо се од малена, цео живот се знамо, и увек смо били ту за наше мало село Пударци кад је требало.
Ми смо верници, идемо у цркву једном месечно, упалимо свеће за здравље помолимо се и то је то. У овим пензионерским данима, мало шврљамо по селу, посећујемо се, седнемо некад испред продавницу и неке велике бриге, сем ових старачких болести и немамо.
Одувек смо волели да викендом, кад има утакмица у село да погледамо. Сеоска лига, што би рекли бетон лига, ал се мал насмејемо, мал се деремо на судију, ударимо по неко пиво после и прође дан.
То јутро леп дан беше, после јутарње свакодневнице зове ме Прћин да идемо до цркве. Били ми у цркву обавили ритуал, кад излазимо, Прћин каже гле ископан фудбалски терен.
Ја не видим на ту даљину, реко дај да идемо да видимо шта је то.
Како смо пришли терену видимо неко копање по средини и скраја са друге стране.
Каже Прћин изгледа да копају за наводњавање да га заливају, Панта је сад председник општине обећо је да ће да среди да се залива и да ће да подигне мале трибине да има де да седнемо, а не ко сад стојимо поред жице. Ја реко свака му част, он ако не уради за село сад, кад ће.
Негде предвече зове ме Прћин на мобилни, реко никад ме у ово доба не зове, шта ли је сад.
Каже мени Прћин био горе у село и чуо причу да је онај новинар посвађо се с Панту, ушо у терен и изоро пар бразди упозорења. Ја се сетих оног цитата из Маратонаца „Тата па овај оре пут“ рече ја то Прћином и слатко се исмејасмо. Ма каже Прћин није зезање истина је. Новинар тврди да је то његова дедовина и да му је на силу то одузето деди и да неће да отступи, тражи да му се врати или ће изоре цео терен.
Ја му кажем, колико се ја сећам то јесте било од новинаровог деде, и знам да је цео тај потез узето Маторчевићима, и терен где је и бунари за воду, и Пантин паркинг и апотека, све оно около до пумпе, знам да је узето људима, чак су и мом оцу узели 80 ари земље.
Договоримо се да ујутру одемо до терена да погледамо, ипак смо ко млади играли ту, сад гледамо ове омладинце, глупо би било да изгубимо терен за фудбал.
Кренусмо ујутру, ајд да прошетамо мало да видимо шта се дешава, сретосмо успут председника клуба Милета, и он нам обијасни шта се десило, да је овај безобразни новинар стварно изоро пар бразди обележио докле је његово, али су он, Панта и друштво дотерали ваљак и машину и све изравнали. Још онако љут каже да ће и тужбу да поднесу против новинара.
Нисам хтео ништа да му коментаришем, и мом оцу су узели комунисти најлепшу њиву, шта ја Милету пролетеру да обијасним шта је домаћин, кад он да му Панте није, не би леба имао да једе, нерадник тежак, само гледа неку омудину ако може да добије. Њега је Панта купио да му сутра каже да иде да скочи у бунар, он би скочио.
Дођосмо до терена кад оно, сунце ти пољубим, изоран до пола. Не мож да верујемо очима. Једино што смо се сетили да је у Брестовику био изоран цео терен, тамо је једино било горе.
Држали смо пар састанка у селу, не мож се договоримо ништа, пола су на страни новинара, пола на Пантиној.
Српска посла, не знам ни ја шта да кажем, чујем да се стварно парцела води на новинара, ако је тако онда мора да му се плати, ал није у реду да и он изоре терен без предходног договора, а знајући и овог нашег председника Панту да воли да заузима туђе, и целу задругу је смото за себе преко ноћи остасмо без ње, те он подиже тамо зграде на њеном имању које је одузето нашим мештанима. Све у свему тек ће овде бити белаја, познајући новинара он ће иде главом кроз зид, а и Панту који само лаже и обећава куле и градове свима, плаши ме да се овде не заврши по старом српском обичају да се за метар земље, браћа избоду ножевима.
Прћин друг
*Налазите се на сатиричној рубрици
