Утисак свих оних који су бар једном крочили на Апенинско полуострво – да је тамо све „белло” или „беллиссимо” – потврдила је промоција књиге есеја „Италија, из фотеље” у Градској библиотеци Чачак.
Кроз тргове с предивним црквама и грађевинама, уске улице са раширеним штриковима, крајолике тосканских винограда, али и кафиће у којима елегантно одевени људи уживају у најбољем аперол спритз-у или „с ногу” испијају еспресо, публику је повео аутор Никола Варагић, по образовању професор опште књижевности, а туристички водич по вокацији.
Осим њега о публикацији, али и бројним искуствима са путовања, говорили су и историчар Зоран Илић и економиста Милош Нишић, такође туристички водичи.
Овом приликом по први пут је представљено и издање књиге на енглеском језику „Италy, ан армцхаир виеw”.
Путописни есеји који говоре о култури, музици, филму, уметничким делима, препознатљивим јелима, познатим личностима, поткрепљени су знањем, искуством и великом начитаношћу аутора, како је нагласио Зоран Илић.
Он је изнео личне и професионалне утиске са простора „апенинске чизме” која је померала границе многих људских спознаја и делатности. Доживљају јединствене лепоте уткане у колективни идентитет Италије и њених становника није се отргао ни писац Марк Твен, када је написао да је творац створио ову земљу по узору на Микеланђелове цртеже. Никола Варагић, и сам задивљен италијанским префињеним стилом, неодољивим укусима, мирисима и бојама, објаснио је да његови текстови нису настали на путовањима, већ управо у фотељи:
„Када нам је с пролећа 2020. године пандемија онемогућила путовања и смањила свет на димензије наших домова, решио сам да напишем књигу есеја о Италији. Окружен књигама и успоменама које сам с лакоћом дозвао у памћење, предано сам прионуо на посао да бих током писања текстова увидео да се иза Италије о којој сам желео да пишем појављује, опирући се забораву, и једна друга која је попут воденог жига упорно провиривала из свих текстова”, навео је аутор.
Осим о чувеним италијанским меценама и њиховим палатама, мање познатим приватним причама и анагдотама за које су углавном туристи заинтересовани, било је речи и о томе како се, на пример, правилно конзумира еспресо. Том „гутљају задовољства” посвећен је и један Варагићев есеј у коме каже да када се „неки Италијан и Италијанка питају о савршеном тренутку у свом животу, не морају дуго да претурају по далеким и заборављеним успоменама. Успорено кретање времена које прати осећај животне испуњености за њих почиње с јутарњим ритуалом и траје од тренутка кад се шољица еспреса нађе између кажипрста и палца до њеног спуштања назад на мртву природу шанка: два концентрична круга беле тацне, кашичица са браон траговима кафе на себи, отворене кесице и расути кристали шећера су све што остаје иза савршеног гутљаја.
Дискретно враћање шољице на мермерни пулт означава повратак душе у свакодневицу.”
Овај одломак публици је представио и сам аутор причитавши га током промоције.
Милан Нишић, такође је истакао неке од детаља на које треба обратити пажњу када се жури по Риму, Фиренци или Венецији, а који одају италијанску идеју о „Бел паесе” – лепој земљи. Програм, који је публику повео пут Италије, а који је најавила библиотекар Марија Радуловић, оставио је утисак да би сваки љубитељ читања и путовања, након ове књиге пожелео да је баш та земља његова домовина.
За Жиг инфо:
Љубица Сокић
ФОТО Г.Б.
