Рођен сам на сметлишту. Јер да би нешто родило, мораш га нађубрити с много гована.
Четкицу сам први пут држао у руци када сам имао 8 година. Кажу да је 8 савршен број. И дан данас не знам зашто. Мислим да има неке везе с британском заставом. Елем, то је била једина која се налазила у подруму деде В. И која је по свему судећи била заборављена у неком прошлом даху времена. Тада сам покушао да насликам жирафу. И коња. Од свега тога, испао је прљави албатрос и циганин на обали који га храни хлебом.
Када сам касније на академији показивао свом шефу катедре тај цртеж, говорио је да сам тада одсањао своју будућност.
Никада нисам варао своју љубав. Једино за чим жалим је што није било довољно опијата или лепих речи да је пробудим из дијагнозе шизофреније.
Ја сам Јосиф. Овог новембра пуним 39 година. Попио сам превише обојеног пића да бих вам говорио о својим гресима. Али, ако ишта знам, а знам само то, Ања је једина исправна тачка у мојој пожуди. Мој оргазам је трајао много дуже од погледа између оног „видимо се“.
Замолио бих само, да ме никад не питате о пријатељству. Јер то не постоји. Постоје лажна улепшавања нашег заједништва, капути на чивилуку и фотографије за неки илузорни албум. А сви су се продали за јефтиније. Нажалост, то ми се десило и са кумом. Но добро, то није тема овог писанија.
Тема је да ме упознас.
Да коначно сазнаш ко ти пише, а ко живи.
Ја сам тај. Проклети и заклети. Само ме не куните ову породицу и пријатеље. Пре бих се у спиритус заклео.
Лака вам ноћи. Ко уме, њему кревет удобан.
Ајша
