Било је пет до дванаест на зидном сату док је претурала по старим фиокама.
Није ни она сама била сигурна шта тражи, али могло би се рећи да је њено недостајање Јосифа призивало материјализацију.
Већ седам дана откад је отишао на пут и ни трага од њега. Није да је било неуобичајено да заборави да се јави, али седам дана и ниједно „Жив сам, Ања, на твоју жалост“, уносило је немир у њено слабашно тело. Нашла је хрпу писама и почела са ишчитавањем.
Готово увек, проживљавала је догађаје изнова, као да понирање у реци изазива прошли живот да још једном одигра своју улогу. Неошизофренија.
У тренутку када јој није било до комичних писама из војске где се заклиње на вечну љубав згодном генералу, отаџбини и њој док једе бајати пасуљ и конзерву усмрделе сардине, наилази на писмо из болнице.
Први Јосифов одлазак на лечење у двадесетчетвртој години. Крв се следила у жилама. Ништа епохално, никаква поезија, углавном истина. Први изгубљени дечачки сан.
Знала је да се Јосифу нешто лоше догодило.
Ајша
