Док смо још у Основној школи били, правили смо многе зезанције. Били смо, оно што би рекли локалне бабе аброноше – ђилкоши.
С друге стране, наше знање је било на завидном нивоу.С обзиром да смо ретко књиге узимали у руке, право је чудо да смо научили да читамо и да пишемо. А успех нам је био од доброг до одличног. Просто да не поверујеш. Можда би нам успех био још и бољи да нисмо правили разне свињарије. Знали смо да не урадимо домаћи, да фалсфикујемо потпис родитеља да су упознати са казном, знали смо многе ствари, који многи данас не знају.
А можете мислити да у то време, када није било интернета, ретко и телевизора, ми смо сами проналазили решење за све наше проблеме. Што је и добро. Данас за све што не знамо, укључимо овај проклети гугл и верујемо свему што је написано. Волели смо партизанске филмове. Много смо их волели. А волели смо, што је у то време несхватљиво, и документарце о хајдуцима и српској историји док смо били под турском окупацијом. Уствари, ми смо негде и били неки хајдучки партизани. Да, то је најбоље објашњење.
Били смо, преко лета, константно ван куће.. Ван куће борили смо се против неправде. Направду смо наилазили у свакодневном животи. Ако неко није одговрио нама на „добар дан“, или нас је учитељица казнила без разлога… И тако нама у тој хајдучко- партизанској идеологији паде напамет да ми имамо свој „бункер“. Односно неко своје скривено место у нашем атару, које ће бити опет близу насеља, али неприметно. Сва срећа те је таквих места било више, много више него данас. Пронађосмо ми то наше скривено скровиште. Назвали смо га симболично „Брод“. Био је тај наш брод на супер позицији. Близу центра и школе у селу. могли смо и за време великог одмора да скокнемо до њега. Тај брод нам је служио за почетне иновације свега. Залуђени филмовима „Рамбо“ и сличним америчким гупостима, опремисмо ми тај наш брод „најновијом технологијом“. Уствари, све смо сами направили нашим рукама,. И замке и јарак око њега, јаме и стреле и лукове и ножеве.
Осим наоружања и „техника безбедности“, правили смо неретко и роштиље. Једноставно „висили“ смо у њему по цео дан, а знали смо и далеко у ноћ да загинемо. Некако нам се чинило да је нашима то одговарало. Мислим на то шо нисмо кући, а опет смо ту негде у селу. Дошле те деведесете, немаштина ухватила.. Наши се борили за сваку марку, просто нису ни примећивали да им деца нису кући. А имали смо изванредне тренутке на том нашем броду.
Интересантно је да нико од нас није био главни. Ми смо више били једно племе које се договарало већински. Сада када размислим, код нас хајдучких- партизана за оно време социјализма је владала права демократија! После пар месеци, када смо средили наш Брод по заједничким жељама, постаде нам досадно. Некако празно. Па какви смо ми то хајдуци и партизани када нисмо имали непријатеља? А рат увелико беснео на Балкану и сви имали свог савезника и непријатеља, само ми нисмо.
Е онда се ми досетисмо добрих старих предавања! Жене! Да, да женски род. Сви су нам причали како су ратови почињали због жена.. И ми позовемо наше школске другарице да нас посете, и ето као да се похвалимо, како имамо наше скривено место. Уједно, направимо роштиљ и донесемо домаћи сок од вишње оји нас је подсећао на вино. Поновисмо то пар пута. То се на крају показало као веома успешан план. Јер, након пар долазака код нас почнемо ми да се свиђамо нашим „женама“. Међутим, ми смо њих намерно звали у већем броју него што је нас, из једног јединог разлога- да се посвађају међусобно. А посвађаће се најбоље ако некој почне да се свиђа неко од нас.
Суштина је да почнете да се свиђате више њима. Онда ту настане прави мали рат, јер почне једна другој да се замера што се ова заљубила у оног који се и њој свиђа.. Тако и би. Посвађаше се оне међусобно. Е, сад, како нису имале другу освету, пожале се те поједине „бесне“ код старијих генерација. Жене су некако увек и волеле старије. Сматрале су да су старији некако паметнији и да им пријају њиховом узрасту.
Авај, тако како су се пожалили старијима, тако су они кренули да нама сруше наш брод. То нам је и био циљ. Да коначно и ми бре хајдучки- партизани имамо неког непријатеља од којег ће бранимо нашу отаџбино-домовину, односно тај наш Брод. И бранисмо се ми и то онако- јуначки. Коначно смо имали прави пример како су све наше замке, стреле и остала направљена оруђа функционисала у пракси. Међутим, оне наше девојке се наљутиле на нас што смо их искористили, а и само смо дозволили да нам их старији украду. Ето, на тај моменат нисмо размишљали и он би за*ебан.
Кад стасасмо, морали смо да идемо у друго село по неке друге девојке. Ове наше, на дохват руке, бејаше далеко од нас.
Ернесто
