Мој отац је имао манире, гардеробу и понашање гангстера из педесетих. Није то био лажни шик – он јесте био гангстер, онај прави, што ради за свеприсутног, опако-светог Мартина Скорционија.
Био сам његов клинац и кад год би свратио кући, причао ми је о томе. Бум-бум приче о необоривим боксерима и неухватљивим коњима. Говорио би ми, гледајући ме у очи као да хоће да ме хипнотише: „Никада се не осврћи уназад. Не враћај се на оно што је било. Једноставно заборави и терај даље“.
Да би напредовао преселио се из Чикага у Денвер и тамо кренуо да разрадјује места и људе за газдину робу. Изгледа да је покушавао да се осамостали, да има своје везе и своје канале, али је и даље био под шапом Мартина Скорционија. То није била обична формалност. Тамо, у Денверу, спопао га је рак плућа, и завршио је у болници – све о трошку Великог Мартија. Када сам га посетио, изгледало је као да му то смета. Ипак, похвалио ми се да су му лекари саопштили да има неку ужасно ретку врсту рака на плућима, какву је имао и Хемфри Богарт. Био је поносан што судбину дели са омиљеним глумцем.
„Никада се не осврћи иза себе“, понављао ми је своју истину приликом сваке посете, покушавајући да ми стегне мишицу. Као да му је било стало да осетим његов стисак. И запамтим његов савет; савет искусног, пословног оца који је и у болници имао изглед светског човека. Стисак нисам могао да осетим, можда зато што ме ретко кад додирнуо, али зато сам одлучио да послушам његов једини савет. Нисам се окренуо да видим како се копрца у кревету, оног сумрачног поподнева када сам му искључио апарате за дисање – чепркајући по дугмићима као да бирам радио-станицу са пригодном музиком. Посао је чекао и није више било времена за разговор очима и рукама; већ смо давно пре тога опростили један другоме. Само што је мој отац то сазнао у тренуцима док је неопозиво губио свест, пулс, притисак и остале неповратне тикете који су му подељени у лутрији живота.
Мартин Скорциони је непрестано делио задатке људима, као да им удељује божићне поклоне, и тек када би ти дао неки послић – заједно са упутством како да га одрадиш, а да не начиниш неку успутну штету – одједном би сконтао да си и ти његов човек, а да то до тада ниси ни слутио јер није било никаквих наговештаја који би у теби пробудили макар мрвицу потајне наде да је тако нешто могуће. „Боље му ти скрати патњу“, рекао ми је Велики Марти саосећајним гласом, у којем се осећала брига али не и сажаљење. „Обећавам ти да неће умрети у мукама, ако ти преузмеш његове послове.“ То је значило преузети очев дуг и спречити да му рак избургија чудне идеје у глави – рецимо, да су лекари заправо прерушени федералци који имају лек за његова зарђала плућа, лек за који су вољни да се нагоде са тако значајним пацијентом као што је он…
Сребрни анђели лете ниско изнад океана, тако су слатки и љупки. Многи би платили да их виде на делу, али шта вреди кад немаш са ким да закључиш посао. Анђели понекад и запевају док лете, и њихови гласови нису мање дивни од њихових крила, али све је то узалуд. Зашто? Зато јер они не воле да неко други зарадјује новац за који верују да припада њима. Тако је, отприлике, говорио Мартин Скорциони изнад ковчега у којем је био леш мога оца. Одржао је праву проповед, изговарајући речи дебље од конопца којим су гробљански радници спуштали мртвачке сандуке у ископане раке. „Чак ни онај ко верује у освету“, рекао је, „неће дочекати судњи дан ако се не моли и за друге.“ Велики Марти је веровао у суровост без остатка, али је знао да нико не може побројати све смртне грехове, већ само оне које смрт прашта. На небу се причест свеједно не врши.
„Нека се нико не помера и нико неће бити повређен“, ту филмску реченицу сам често слушао и када нисам био у биоскопу, или испред телевизора. И мој отац је певушио тај рефрен, мењајући глас из чисте забаве, док се бријао бљештавом бритвом, лица приљубљеног уз велико огледало у дневној соби – одакле је имао најбољи преглед ситуације: мотрио је на себе колико и на шумове који би се чули иза отворених врата осталих просторија у кружном распореду куће.
„Нека се нико не помера и нико неће бити повређен“, као да чујем ехо временске прогнозе на радију у колима где сам први пут одрастао спуштених панталона и смакнутих гаћа. Али мој посао је био управо да повређујем – оне који су повредили договор. Ја сам био онај који се повљајује када су ти ципеле улаштене блатом; када су ти чекови и картице поништени, баш као и рецепти за метадон и авионска карта за Хондурас. А твоја кеширана, трофејна црвена Корвета постаје непокретни издајник: нема ваздуха у гумама, ни бензина у резервоару, ни кључева у брави, ни резервних кључева у џеповима, ни џепова на панталонама. Не брини се превише, не треба ти такси да пронађеш свештеника. Препознаћеш ме по разгледницама са мотивима из улице Алворадо. Стварно сам се трудио да препознавање не траје дуже но што је неопходно за последњи поздрав са неким кога се гарантовано, чак и ако доспеш у рај, нећеш сећати као пријатеља.
Неки ратови се никада не завршавају, неки снови одбијају да умру, неке молитве никако да се упамте, нека светла не могу да утрну… Једино ми преостаје да угасим свог нарученог скота. Неки од тих ме проклињу, а неки преклињу – не мене, већ Бога. Ипак, и поред свих великих последњих речи, ја сам тај који поравнава рачуне.
У почетку сам радио са људима који су почињали у фабрици, шљакали за Понтијак и Крајслер, напуњени азбестом, поливинил-хлоридом и непровидним пластичним врећама. Свашта су прошли и личили су на много тога – жонглери, кротитељи змија, кловнови, улични свирачи, једнооки пирати, ратни ветерани, рашчињени свештеници. Уз њих су ми очи лакше постале видљиво окрутне, водњикаве и закрвављене испод тешких капака. Сећам се да су стално понављали како нико не верује док га не заболи. То их је ужасно засмејавало.
Џозеф Рубен је био високо постављени човек Великог Мартија, задужен за транспорт и дистрибуцију плутонијума на северу Држава. Имао је лепљиве прсте и дугачак језик. Када сам га посетио у забаченом хард-бап бару на ивици денверског даунтауна, знао је шта то значи. Био је дуго у послу са Мартином Скорционијем. Фризура му је била беспрекорна; имао је квалитетну, густу косу која је добро подносила и гел и орахово уље. Похвалио сам његову елеганцију. Наручио сам му пина коладу, и себи обичан виски, а затим наздравио тако што сам у једној руци држао своје пиће а у другој рецкасти ловачки нож који сам зарио у Џозефов свилом обложени стомак. Ниједна кап крви није уфлекала његов смокинг. Оставио сам га с главом пажљиво полеглом на шанк, пазећи да се не сруши са столице пре него музика престане. Чуо сам после да су те вечери музичари џемовали до зоре.
Одређеног дана позвао сам Дарила Ђука, риђег кокаинисту са безброј хобија, и извео га у шетњу дуж старог пристаништа за реморкере и лажне пароброде, где се доста наше робе растурало у време док је била наша. Сада су се времена променила, а и Дарил је побркао хобије. Завршио је на дну реке, привезан за сидро. Можда је припадало бродићу који је толико желео да купи да је на крају био спреман да учини све у то име. Осим да буде храна рибама. После толико урађених кругова, требало је да зна да хероин није прах са маслачка или пахуље снега на ветру.
Живимо у сенци сопствених живота и дом је једино место где можеш безбедно да се обесиш, али Џон Дал је пропустио прилику. Зато је положио главу на железничке шине и чекао на теретни воз са Истока. Али ја сам био бржи од реда вожње јер је тако желео Велики Марти. Сломљени Џон није могао да се усправи колико да клекне, али је био толико осрамоћен да се некако пропео и насрнуо на мене. Разумео сам га. Било је то као да је завапио: „Мама, немој да ме тучеш и немој да кажеш тати!“ Али, тата је већ знао и био страшно љут. Протутњао сам кроз Џоново млохаво месо, голорук и пун млаког беса. Не желим да причам о томе. Само толико да сам га прописно напунио оловом, да не умре скроз празан. Пошто је завијао и завијао, а имао је глас дубок као кањон, нисам користио пригушивач. Урадио сам то на старински начин. Уосталом, иако је волео живот на високој нози и трошкарење без покрића, Џон Дал није био неки јефтини помодар у души.
Једном од клијената нисам чак ни запамтио име, осим да су момци из Чикага говорили да је тип био незајажљив као лондонски вукодлак. Када сам га нашао, угледао сам брдо барене сланине. Заплакао је, без речи отпора. Обрисао сам му очи и узео га за руку. Била му је неопходна сентиментална хигијена. Почистио сам га што сам пажљивије могао. Сав је био слузавац и слина. Чини ми се да му је и сама крв била љигава док га је напуштала у шикљавим млазевима.
Курцоглави Џо је мислио да је прави. Није хајао што му је Мартин Скорциони ујак. Он је имао своје идеје како да се забави, како да нањуши праву ствар и да свуда око себе шири мирис успеха. Трудио се да прескочи бакшиш-послиће и да направи озбиљан дил са озбиљним људима и озбиљним парама. Чинило се као јебени клише, али момак је провалио кваку за улазак у храм кешовине, обвезница и полиса осигурања. Терет откривене златне капије био је претежак за његова ледја. Зато га је поделио са мном. Није хтео да укључује ујкину хоботницу. Хтео је да буде газда својих идеја и да главнину подели са собом а проценат са непроваљеним сарадницима. Укључио сам момке из денверске групе, од којих је неке пензионисала смрт мога оца и ово им је личило на екстра бонус за поново пронадјену дивљу младост.
Помпезни кучки син је изнео план о пљачки банке на аеродрому у Минеаполису, за коју је мало ко знао јер се налазила испод контролног торња и пословала је врло селективно; било је ту лове из војних фондова за посебне намене, а имала је и неке тајне „сенаторске“ рачуне. План је био прецизан и смео, и сувише безобразан да би се поделио само са његовом помпезном главом. Њух ме није преварио. Курцоглави јесте имао машту, али је имао и доушника – кључара који је знао све финансијске и безбедоносне финесе објекта наших сновиђења.
Цака је била у томе да су само улагачи имали приступа просторијама банке. Наравно да су ти улагачи претходно били проверавани. У ствари, та банка је функционисала као конспиративно склониште готовине и свакакве мобилне некретнине. Морали смо да имамо фирму, и та фирма је морала са замашном ловом да закуца на прави шалтер у предворју тог система, како би проверили новог клијента. Ту је већ наш доушник преузимао улогу водича, али пре тога је требало набавити новац.
То је био други део плана који је Курцоглави разрадио, вероватно у тренуцима када није размишљао о смислу живота. Климнуо сам главом, када сам чуо шему и редослед потеза. Знао сам зашто ми се комбинација допала. Пружала је могућности, дражила мозак и хладила страсти. Као да покер играш шаховским фигурама.
Није прошло много а Курцоглави је заглавио у Хавани. Повремено је ишао тамо да се коцка и проводи са мамбо-џамбо забављачима, уживајући у сунчаним трубама и библијским бубњевима. Једне касне, разуздане вечери, рутински је покупио конобарицу из клуба где се расипао са својим новцем и својим стилом. Конобарица са више занимања није имала ништа против и забава се наставила у хотелском апартману. Али, неко други је и те како био бесан због таквог понашања. Испоставило се да је акробатска бринета у улози конобарице била миљеница и сувенир руског картела. И газда клуба је покушао да спречи одвајање женске, будући да је иста добар део вечери преседела у сепареу са крупним, косматим типовима, који су били бучни да им је грохотан смех звучао као псовка и најцрња претња. Ускоро су шчепали за јаја дрског пастува који им је отео ждребицу. И ево ти преко пипавих канала и деликатних посредника стиже порука ујки, Великом Мартију: „Шаљи адвокате, ракету и новац“. Порука је озбиљна јер искусни шеф забаве с ове стране Мексичког мора непогрешиво препознаје мирис зноја свог преплашеног сестрића. Који се потписао јер су Руси хтели да уновче своју ловину, када су сазнали ко је, у ствари, тај курасти јахач таласа у чаши вотке.
Много је оних које нисам ни поменуо у опису посла, није моје да водим дневник, чак ни да сакупљам читуље. Рећи ћу само то да је од мог конкретног напора било вајде за толико да се могло сакупити крви за барем две државне болнице за црначке бамове у Илиноји, а та запремина је Мартину Скорционију уливала поверење.
Све је ургентно било сређено и ја сам кренуо у Хавану са дуплим пасошима и дипломатском торбом од крокодилске коже са дуплим дном обложеним дебелим, црвеним плишом. Лако сам закључио да то дупло дно није било плитко. У њему се налазила уредно наслагана гомила пара, докумената и талисмана добре воље. Тако ми је некако описана садржина онога што сам преносио преко гвоздене границе. Нисам проверавао, није ми ниједног тренутка дошло да отворим актен-ташну величине спортског кофера.
Нашао сам се са Русима у хотелу „Револуција интерконтинентал“. Велики Марти је инсистирао на што јавнијем месту, за први контакт. Онда смо се, поштујући професионално медјусобно неповерење, обострано спровели до завученог паркинга. Пошто је било и званичних „сведока за везу“, сачекао сам да се изврши примопредаја. А и требао ми је Курцоглави, без обзира на ефекат изненадјења. Пре свега, било их је пуно за мој гиздави магнум. Поред тога, знао сам да је самољубиви кучкин син био жељан да им се ватрено захвали на гостопримству. Испуцали смо све шта смо имали, а оне који су били погођени док су покушавали да побегну, оверили смо са по два метка – у чело и слепоочницу. Мислим да су их кубански опијумски пси до сада већ открили: покопали смо их у шуми, на неприступачном брду, Курцоглави ми рече да се ту негде налази стаза којом се можемо спустити у дом за незбринуту децу. Дом је био напуштен, и напола срушен. Погледао сам га са посебним занимањем: очигледно је радио у Куби нешто више од туристичког шверца. Када смо завршили са „другом страном“, док смо се пробијали према колима, упитах га како је било са конобарицом. Је л’ била вредна руских ментора? „Као и све мулаткиње, била је мало више револуционарна у кревету“, рекао ми је, забављен бројањем снопова новчаница којима је требало да буде откупљен. „Ипак, није болело“, задовољно је закључио да је његова цена била испоштована.
„Ово ће болети“, рекао сам му и треснуо га дршком пиштоља у потиљак. Хм, зар нису то исто у вези бола рекли и мојој мајци приликом порођаја. Нису мислили на мене, већ на царски рез и престанак деловања анестезије, па ипак није преживела моје рођење. Тако ни Курцоглави није преживео глобу за забрањени сношај. Није било довољно џек-потова за његово искупљење. Тихо сам звиждукао мелодију за коју ми се учинило да је чујем из његовог разголићеног срца. Био сам дјаволски концентрисан док сам га секао на комаде, мачетом купљеном од трговца бруцелозом, у некој гвождјарској радњи мешовите робе. Кубанци нису имали апаратуру за идентификацију оваквог месарења и костоломства. А вероватно се и сами често служе мачетом, те знају шта је све способна чврста рука са њом да учини.
Папири су ме покрили у повратку, исто као и у доласку, а сав остали терет био је заметнут попут абортиране хијене. Курцоглави је имао стварно луцидан план и он је функционисао перфектно, чак и без њега. Није било сведока код којих би се проверио овај неочекивани обрт и његова позадина. Мартин Скорциони је згрожено гледао у средњи прст Курцоглавог Џоа, са породичним прстеном. Рекао сам му да је то порука Фиделових комесара. Зато су ме и оставили у животу: хтели су да Великом Мартију неко његов пренесе њихов специјални поклон. Ујак је оћутао већи део мог рапорта, а онда је заврљачио прст свога сестрића кроз прозор. То је био знак за потеру.
Искористио сам почетно прегруписавање људи и трагова, да поверљивом и досетљивом доушнику Курцоглавог, Роланду Томпсону, саопштим новост: новац за уфур је ту, због несреће коначна свота делиће се на мање делова, група је спремна и подразумева се да се акција не обуставља. Дакле, нема изласка из игре док се игра не заврши, било је оно што сам рекао репетирајући речи. Могао сам и преко телефона да осетим треперење у његовом стомаку; глас му се нећкао, рука му се знојила па му је слушалица стално клизила низ уво, али ја сам га враћао у стартни положај. Обојица смо знали да нема назад, сада када је толика лова набављена, а још много више чека да буде покупљено. Није ми звучао као да га је потресла смрт Курцоглавог, више су то биле паузе у говору, за време којих је размишљао како да се обезбеди када обавимо ствар. Телефонска линија се усијала иако му није требало много да одреди најповољнији датум за акцију.
У међувремену, дипломата из Панаме, један од сарадника Мартина Скорционија са регуларне стране закона, био је обележен за неуспех хаванске трампе. Радило се о владином обавештајцу из Никарагве и Салвадора, путујућем карипском мисионару који је протестантске доларе прао протестантским оружјем, с тим што се понекад мењала вера, или роба за обрт и гомилање профита. Није ме интересовала његова прошлост јер је и не знајући већ био део ње. Упркос његовој путописној биографији, убрзо је био лоциран, вероватно из разлога јер није ни у лудилу могао да помисли да ће га довести у везу са оним светом, тим пре што је његов лични лекар хвалио његову кондицију и опште здравствено стање. Могу да потврдим да је заиста био у доброј кондицији. Када сам му рекао о чему се ради, порицао је и рукама и ногама, вртео главом и млео језиком као неки циркуски гимнастичар. Чак и када сам цео шаржер испразнио у њега из непосредне близине, није престајао да говори, испрекидано, све спорије и све тише, изговорене речи биле су натопљене крвљу и све дубљим уздасима. Али, ако би се мало напрегнуо могао би све те звуке да повежеш у изјаву о неспоразуму и невиности.
Наравно, пошто је у питању била породична ствар, белег је пао и на сина несуђеног амбасадора Сједињених Држава у латино-америчком свету. Метак из тридесет и осмице пробушио је мени у његовим рукама, затим јагодичну кост, богато меблирани наслон суседне столице, да би најзад завршио у зиду кинеског ресторана у којем се, по традицији, никада не прекида са служењем хране.
Једног од тих дана, од раније заокруженог у календару, Роланд Томпсон је урадио своје, ја и моји момци своје, и проклет био ако је ико од присутних буџа икада помислио да тако нешто може да се деси! Када смо пребројали сав новац, схватили смо разлог њиховог запрепашћења. После је и сам доушник, који је прећутао да је ипак био у том систему неки полубуџица, занемео и скоро побеснео јер није уопште имао представу о томе какав џиновски залогај се крчкао све то време – њему испред носа!
Момци које сам изабрао за посао били су ситни али срчани типови, и мислио сам да могу сасвим лако да у њихове анонимне главе убацим „правило свих правила“ – да се притаје јер машинерија Мартина Скорционија неће мировати када чује за бербу у Минеаполису. Ионако су се вукли по ћошковима, негде у заветрини где престаје криминал и почиње регуларни живот у пакету с породицом, маленим дућанима, ћаскањима с млекаџијама и поштарима, и викенд-роштиљањем у баштици с ниском оградом. Са том молбом, која је звучала прилично претеће, поделио сам им тек део њиховог дела, не скидајући кажипрст са стиснутих усана. Покушавали су да буду опуштени, али видео сам да их хвата грозница чим су лову гурнули у недра.
Ипак, Роланд Томпсон је био најстварнији проблем, не само зато што је њему припадао и део плена који би добио Курцоглави да је поживео до оробљавања банке. Он је једини из екипе знао чији је заправо план, и знао сам да је довољно дуго познавао Курцоглавог Џоа да би тек тако поверовао у дипломатску верзију инцидента у Хавани. Није се ни трудио да прикрије онај свој цинични поглед док би одмеравао моје речи. Зато сам му узео меру још пре него што је завршио са бројањем свог дела. Наравно, пре тога су у говорници испред једног од барова у којима сам кружио, нашли његовог фластера задављеног телефонским гајтаном. Много је потрошио телефонирајући из бара, а сигурно није звао познанике у Холивуду. Сећам се да му је врат прилично гласно рекао „кврц“ два пута, а онда више није био употребљив као постоље за главу.
Тог тихог, ружног јутра, рекао сам Роланду Томпсону „лаку ноћ“. Иако није било логике ни сигнала за узбуну јер је значајан део новца био код њега, похрањен ко зна где, ипак га је светлост његових ситних очију одавала. Доушник у души, знао је да је куцнуо час за озбиљно рашчишћавање рачунице која се никада не дели. Видео сам тада да му то није било први пут, али јесте последњи…
Роланд Томпсон је исказивао превелики ентузијазам према отменим дрогама, ваљда су му спидови помагали да одржава своје тело у теретани затвореног типа. Мислим да сам и ја гутнуо неке меканије даунерсе када сам се запутио у теретану са огромним звекиром на улазним вратима. Заобишао сам куцање, пре тога сам средио с газдом теретане који се маскирао у дежурног момка за одржавање справа, да ми омогући да насамо посматрам знојаву демонстрацију снаге Роланда Томпсона. У тренуцима најскладније увежбаности, бацио сам му бетонски тег на зајапурену главу. Лобања му је била темељно смрскана, тако да је потрајало док сам покупио разлетеле делове и заједно са разгибаним телом закопао у рупу и полио кречом. Нисам желео да ризикујем да га пронађу и препознају; одмах би га довели у везу с пљачком у Минеаполису, а ко зна ко је све тамо био на списку улагача, и куда би могао да усмери истрагу. А ја то нисам урадио сам…
Ишао сам заобилазним путем кроз Вајоминг и Небраску, да се уверим да нема пратње, па се тек онда вратио на мање јавни друм, оивичен пољима која бејаху безболно запуштена још кад сам их тек упознавао, као дериште из оближње долине. Увек сам имао добар однос са дућанџијама које није било брига за шта се користе пестициди и сачма, ашов, негашени креч и остало што пазари непознати с градским држањем. Мора да су имали посебно осећање за робу која је постајала вишак; можда отуд што су радили у добро очуваним отпадима. Шкарт је шкарт, а материјал је за купчеву вајду. А ја сам попут филмског странца куповао пуно отписаних ствари у отписаним радњама – могли смо једни другима да послужимо у одређеним тренуцима. Јер, непознати који лута у миру – добро чини ономе ко никада не крочи изван сокака у којем се родио и од малена спремао да тамо и умре.
Канали за дистрибуцију страха и осталог праха на мојој територији били су узорно проходни, као углачани телескопи. Великог Мартија је брзо прошла мрзовољна носталгија за покојним сестрићем и сада је редовно повећавао испоруке. Транзит је клизио несметано, као искрцавање у Нормандији без Немаца. Медјутим, у Денверу су ствари искакале из шина. И то ствари које су могле да покопају целу пругу, заједно са машиновођом и његовом непроцењивом локомотивом.
Заљубљеник музике, миљеник жена које воле чисти џин и чисту постељину, иначе возач по струци и сувозач у самоодбрани, тамнопути Гери Фледер заборавља да се ослободи комбија након пљачке. Готово да нисам могао да поверујем када сам угледао фамозни комби, упадљиво жуте боје с плавим натписом који рекламира неку од његових непостојећих фирми за организовано карање. После краћег дежурања у близини његовог јебачког гнезда и помне опсервације у покрету, уловио сам моменат када је био сам. Одмах сам га посетио у гајби, мирисало је на ганџу, устајалу храну и недовољно осушену сперму. Препознао ме је премда је био разбијен од дувке, пића, лизања и сисања. Нисам га ни питао за комби. Да бих му освежио сећање, просвирао сам му теме док је тражио резервну боцу испод кревета. Тако је Геријева шоферска глава остала да лежи отворена за све блудне мисли које није стигао да смисли, с мозгом који му је цурио из носа.
Нестрпљив да добије свој део, поносни власник „Моријевих перика“ постао је болни терет на мојој, иначе напетој, грбачи. Ипак, не толико болан колико шило за лед које сам забио у Моријев врат да га ућуткам. Ћелава глава и рутави језик су лош спој: тера те да стално пљуцкаш длаке, па никако да затвориш уста.
Упркос мојим стриктним инструкцијама да избегава било какво упадљиво трошкарење, док врелина не испари са нашег терена, Лари Коен није могао да одоли а да не купи својој жени потпуно нови, дречаво ружичасти Купе Де Вил. Тек што су похвалили машину након пробне вожње, њихове комшије затичу срећне маторе младенце на задњем седишту луксузног аутомобила, свеже тапацираног крвљу.
У нападу великодушности, након што је добио аванс од свог дела, заљубљиви Рени Харлин је купио својој девојци нову бунду. Пронађен је како виси у хладњачи, са осталом говедином, толико смрзнут да је било потребно два дана да га отопе како би извршили аутопсију.
Од свих момака из екипе, Дејвид Финчер ме је највише забрињавао. Набијене градје и пргаве нарави, био је уочљив и када би само седео у ћошку и гледао у људе кроз своју чашу бурбона. Попио бих које пиће с њим и покушавао да разговарам о одмору који смо заслужили и отпочињању легалног бизниса када се слегне прашина и наш новац слободно заплови од Онтарија до Мисисипија. Тако смо се једном затекли у гламурозној рупи Џимија Траореа. Пиће је радило присутне, шале и задиркивања постајала су све прљавија, смех све напорнији, и негде у ситне, мокре сате, Џими се огласи. Уместо фајронта или приче о новој љубавници, он запе да се присећа некаквих дрвених ципела, које су се сијале као лакирани паркет, а које је Дејвид носио као дечкић у школи. Дејвид се осмехивао одсутно, са видљивим грчем у очима и вилици, мора да је у школи преживљавао ваљање у људској паштети. И тако, кад се локал испразнио и од последњег конобара-дилера-чистачице, за злочин спомињања дрвених ципела које је Дејвид некада давно имао, Џими Траоре је био изгажен са своје стране шанка. Дејвид је радио углавном ногама, а рукама нам сипао пиће. Хтео је да потраје кажњавање. И поред испијеног алкохола, био сам јебено свестан шта то значи. Убрзо је Џими престао да јауче, псује и моли за милост, отупео од гажења и ритања; само је у бунилу једва чујно јаукао. Дејвида је цвилећа тишина још више разјарила и више нико није могао да заустави његову вожњу. Погани брбљивац, Џими Траоре, био је потом убачен у пртљажник аутомобила, избоден кухињским ножем, упуцан у уста и спаљен у гаражи Дејвидове таште. Дејвид је радио са Џимијевом лешином, а ја сам пазио да ниједан траг не остане за нама. Једино мирис изгорелог људског тела нисам могао да избришем из ваздуха, али та гаража се налазила негде на периферији опустошене индустријске зоне, па се мирис лако помешао са киселкастом атмосфером која је притискала ту област.
Променили смо место за изласке, постао сам му компањон да бих га контролисао, али то није баш ишло лако. Убедјен да конобар у „Стаксу“ намерно отеже са доношењем пића, Дејвид му добацује простачке шале о коњушарима и коњским китама. Млади, лепушкасти, природно углађени конобар, узврати шалом, удаљавајући се од нашег стола. Та шала није била ни приближно простачка попут Дејвидовог брундавог добацивања, међутим то конобару није помогло избегне метак у стопало. Шокиран од бола, углађени момак је скакутао и зауралао на зацереканог Дејвида зашто се не јебе сам са собом. Уместо одговора, добио је још пет метака у груди. Са власником „Стакса“, Робертом Земекисом, здепастим јајоглавцем који је све чудно у вези себе објашњавао својим грчким пореклом, договорио сам богато обештећење. Био је лукави шкртац али познавали смо се од раније; заправо, познавао је и мог оца као сакупљача пореза за Великог Мартија и нисам желео да га на било који начин увредим. Обештећење је, поред солидне готовине и неколико бесплатних набавки пића за пар месеци унапред, подразумевало и праведну освету. Сматрао сам то сасвим разумном жељом и преузео ту обавезу на себе.
Недуго након што сам Дејвида Финчера сместио у задњем делу ђубретарског камиона, стигао ми је позив од људи из Чикага. Мартин Скорциони и остала врхушка одлучили су ме да ме приме у Пирамиду Средњег Запада. Таква понуда се не одбија. То и није понуда, већ почаст – тако се сматрало у подружницама у којима сам организовао дистрибуцију и прочишћавао канале за нове кругове у обрту капитала за који ипак нико од мени сличних није могао да каже како, у ствари, тај капитал уопште изгледа. Додуше, то су питања која се никада не помињу. Као да одеш у цркву да се распиташ има ли раја, и какав је провод у њему…
Нисам мислио нешто посебно о себи али сам ипак обукао своје најбоље одело за церемонију. Морао си да изгледаш као „изабрани човек“, то је такође било једно од правила у оваквим ситуацијама. „Волео бих да упознам твог кројача“, рекао ми је стражар у чикашкој палати који ме је понудио шеријем. Недостајао ми је мирис вискија и било ми је чудно, помало фемкасто, то испијање шерија из високе, узане чаше са сталком. Али био сам нов у овоме и нисам се мрштио ни када су дошла двојица нападно упарађених стражара и повели ме вијугавим степенишем у приземље. Било је слабо осветљено, али је под био застрт дебелим сагом, а зидови су били начичкани уљаним сликама на којима су били портрети. Медју свим тим лицима, свечаним и као смрт озбиљним, препознао сам и ледене очи и боксерски нос Великог Мартија. Баш сам се запитао зашто су му очи насликане благо избуљене, зрачећи неку гневну неверицу у све под капом небеском, када ме она двојица уведоше у празну собу, а затим се без речи удаљише оним истим незаинтересованим кораком. Стајао сам испод лустера обасјан мутном светлошћу: та светлост која је падала на мене помогла ми је да не губим време. Схватио сам да сам се удесио за сопствену егзекуцију. Та мисао ми је прошла кроз главу тренутак пре него што ми је метак просвирао лобању. Било је то дуго путовање – како за метак, тако и за сумњичавог Роберта Земекиса који није могао да се начуди откуд ми добре воље за онако расипничку нагодбу: нико ко ради искључиво за Мартина Скорционија није био довољно добар с парама. То су знали сви које је тај вијугави новац заобилазио и каматио приде – у име животног осигурања њихових легалних послића. Добровољни даваоци крви, тако смо их звали. Роберт Земекис је био само један од њих али ја сам га галантно почастио не бих ли покрио много личнију математику. Заборавио сам да сваки човек може нестати неприметно са овог света – али не и новац.
Нисам хтео да присуствујем сопственој сахрани. Нисам хтео да слушам како Велики Марти каже: „Отишао је млад, ходајући по води, са својим пилулама за опуштање и уздизање“. Таква слика може да изазове ко зна кога из гробљанске публике да запева неку од песама које сам запамтио у детињству. Песму која говори о младићу који је био чист и невин, са исправним путем пред собом и јасним циљем да буде човек и десперадо. У реду је, ја сам само још један који је прекршио сва правила и досадно је више мантрати о плаћању цене за гладног Створа.
Сећам се када ми је отац дао тридесет и осмицу. Рекао је како пиштољ служи да упуцаш себе ако почнеш да правиш глупости. И још је рекао да је пиштољ закон јер доноси трајну хармонију и вечити спокој. Али, тада сам већ научио да се не осврћем уназад…
Мир на земљи и правда на небесима, биле су последње речи Великог Мартија.
Знао сам да ће ме сахранити поред мог оца. Можда зато нисам био присутан у тим јединственим тренуцима. Мањи је грех не доћи на сахрану некоме кога си добро упознао, него му пљунути на гроб.
Зоран Ћирић- Ћира
