Овако у исповести за „Блиц“ прича Далибор Угрчић (44), власник врањског Грађевинског предузећа „5Д“, коме су засад неидентификовани нападачи запалили имовину вредну најмање 600.000 евра и практично уништили фирму у којој је било запослено 70 радника. У ноћи између недеље и понедељка, око два сата, у селу Прелевац код Врања маскирани нападачи су упали на градилиште и, као по филмском сценарију, везали чувара, прислонили му пиштољ на главу, а онда скоро читав сат бензином поливали камионе, грађевинске машине, канцеларије, магацине, асфалтну базу. Тај пламен у коме је изгорело девет камиона, три грађевинске машине, асфалтна и бетонска база, то уништење имовине подсетило је Далибора на родни Задар и 1990. годину.
– Мој отац је још 1969. године основао аутопревозничку фирму „5Д“, а 80-их је посао проширио и на багере, радне машине. Када је почело оно ратно лудило, нама су у Задру запалили кућу и неколико машина, вероватно у вредности 400.000 марака, можда и пола милиона. Успели смо да извучемо живу главу и четири-пет машина и избегли смо у село Ивошевци код Книна – присећа се Далибор, који је посао наследио од оца.
Радили су и даље, а четири године након што су избегли из Задра три своје машине „запослили“ су у Врању, тачније дали су их под закуп једној фирми.
– Поново смо били принуђени да бежимо у „Олуји“ 1995. године. И за машинама смо кренули у Врање – каже Далибор.
Ни динара субвенције
На југу Србије су се скућили, а доста су им помогле колеге из Београда и Диваца, које су им дале машине на одложено плаћање. Зараду су улагали у посао, у куповину махом половних машина. Од 2001. године као подизвођачи радили су за „Копинвест“, „Хидротехнику“, на брани на Гочу, у војном комплексу „Цепотина“.
– До 2006. године радили смо искључиво земљане радове, а тада смо почели са производњом бетона. Купили смо два миксера, а цена половне машине је 50.000 евра. Да бисмо унапредили опрему за рад, узимали смо и кредите, али и машине на лизинг. Све што смо зарадили уложили смо у фирму, не само у опрему већ и да повећамо број радника. То је наш посао, наш живот, јер ми ништа друго не знамо да радимо – напомиње наш саговорник.
Пре неколико година уложили су и у асфалтну базу, а помогао им је колега из Републике Српске.
– Већина наших послова је на територији Пчињског округа, можда и 90 одсто. Снабдевали смо бетоном извођаче радова на тунелима и мостовима на коридору 10, радили на изградњи саобраћајница у Врању, Владичином Хану, Сурдулици. Сарађивали смо са „Холцимом“, „Алпином“, неколико шпанских фирми које су радиле у Србији, „Филипом Морисом“, БАТ-ом, с Војно-грађевинском дирекцијом, а учествовали смо и у изградњи Моста на Ади. Сви наши послови су легални, радници пријављени. Нисмо од државе добили ни динара субвенције, а за све ово време, од када фирма постоји, никада нисмо били у блокади. Имамо 50-ак радника, за време сезонских радова и до 70. Можда нисмо идеални, али нико се није жалио на нас – прича Далибор Угрчић.
Индиректно упозорење
Ни он ни његови најближи, а сви, осим ситне деце, раде у „5Д“, нису слутили међутим какве ће им проблеме донети посао који су уговорили са фирмама „Миленијум“ и „Ташјапи“, које почињу градњу станова за припаднике служби безбедности у Врању. Фирма породице Угрчић, према уговору, треба да их снабде са 3.000 кубика бетона.
– Нисам имао директних претњи због најаве тог посла. Међутим, десетак дана пре потписивања уговора за посао вредан 200.000 евра познаник ме је звао и индиректно ме упозорио да не спуштамо цену. Ми смо посао добили јер се ја не склањам неким клинцима који су пре месец дана од ко зна којих пара купили машине и предузеће – категоричан је власник „5Д“.
Међутим, дан после потписивања уговора, тројица непознатих, наоружаних нападача упала су у фирму породице Угрчић и уништили њихову опрему.
– То је део континуираног застрашивања предузетника после тендера на југу Србије да би одустали од посла. Видим да су полиција и ватрогасци максимално ангажовани. Први дан више од 20 сати били су на терену да би прикупили доказе. И то полицајци из Београда, Ниша, Врања. Имају жељу да ово расветле јер је то испит и за државу да покаже да се бори против криминала – констатује Далибор. Упркос свему што су он, његова породица и радници преживели последњих дана, Далибор не одустаје.
– Боли ме то што неки кажу да смо сами запалили машине, наводно да бисмо наплатили осигурање. А осигурано нам је тек 30 одсто имовине. С друге стране, радује ме што има много добрих људи, колега из целе Србије, који су нас одмах звали и понудили помоћ. Замолили смо само да нас за посао на градилишту у Врању сачекају пет-шест дана, док се мало не средимо. У другој бази настављамо производњу бетона, унајмићемо камионе. Радиће и 24 сата дневно, али ћемо све започете и уговорене послове завршити на време. Изникли смо ми из буковице крша, не плашимо се тако лако и дочекамо се на ноге – каже Далибор на крају исповести.
Одложени планови
Далибор Угрчић каже да су за ову годину планирали да започну производњу бетонских плоча за поплочавање дворишта, паркова. Због штете коју су им нанели још неидентификовани пиромани од тога вероватно неће бити ништа ове године, али од те намере неће одустати.
Угрчићи нису једини на мети
Угрчићева фирма није једина на југу Србије која се нашла на мети пиромана. У предузећу „Саба-Белча“ из Прешева претходних неколико година четири пута су избијали пожари, а интересантно је да су у једној од паљевина нападачи такође користили фантомке. Министар полиције Небојша Стефановић изјавио је да је „утврђено да су се једном запалиле инсталације, а да се истражују узроци осталих пожара“ у том прешевском предузећу, које запошљава више од 150 радника – Албанаца, Срба, Рома.
Можда најпознатије „страдање“ машина било је у децембру 2002. године, у асфалтној бази предузећа „Дифенс“ у Земун пољу. У фирми Љубише Бухе Чумета седморица нападача наоружана аутоматским пушкама прво су малтретирала обезбеђење, а затим су поставили експлозивне направе на машинама. У ватреној стихији су изгореле две цистерне са гасом, 14 машина и неколико возила, зграде. Уништена је и најсавременија машина „ремиксер 4500“ за прераду и постављање асфалта, чија је вредност била 1,5 милиона евра. Иза несвакидашњег напада био је земунски клан, коме је циљ био да уништи имовину и зада озбиљан финансијски ударац Чумету који се у то време већ са властима договарао да открије све мрачне тајне некадашњих „сабораца“.
– Нисам ја Чуме. Фирму имамо пола века, иде са генерације на генерацију, и то је једини посао који знамо да радимо. Нисмо ми они што за месец дана купе најсавременије машине, фирму и реше да преузму све послове. Иза нас је мукотрпан рад – констатује Угрчић.
Ана Аџић Блиц
