У децембру ће се навршити четири године од када смо умало живи изгорели у запаљеној кући, а ја сам и даље на почетку. На почетку агоније. Ако сам имао и промил наде да ћемо дочекати правду за зло које нам је нането, данас сам и тај промил изгубио.
Четири године у вашим тридесетим, нису неки значајан период, и даље сте у пуној животној снази.
Четири године у седамдесетим, огроман су период . Старост вам сама по себи тихо краде снагу. Ми нашу губимо вишеструко брже, потуцајући се од суднице до суднице, све тежим и све споријим корацима. Уморни смо и болесни. Тужни и разочарани. Ојађени и увређени.
Знате један суд, за вас у мукотрпном поступку,коначно донесе пресуду којом осуди неке људе за које знате да су криминалци и зликовци. И ви поверујете да се чуда ипак дешавају, да је правда спора,али достижна и да је зарад њеног интереса вредело све што сте преживели.
Међутим, онда се деси болно отрежњење: онда неки други суд одлучи да ствари врати на почетну тачку и ви се осетите ка оно уморно кљусе у песми ,,Долап“ Милана Ракића: који је сањао о добром,заслуженом миру,а завршио ,,све у истом кругу, све на истој стази“.
За то време ваши џелати, беспризорни и бахати, покварени и осиони, излазе из те исте суднице као победници, са осмехом, окружени гомилом адвоката које скупо плаћају оним истим новцем кога су бесомучно крали, отимали од државе, отимали од свих нас и незасито трпали у своје џепове. Са једне стране, гледате њих у папрено скупим оделима која коштају као годишњи збир наших поштено зарађених пензија ,док са друге стране угледате себе у огледалу,у туђим изношеним стварима, које су вам добри људи поклонили онда када сте дословно остали без ичега.
Они се из суднице враћају у своје виле,салонске станове, куће на обалама језера.
Ви се враћате на некадашње згариште, које се, ево четрвту годину, трудите да оспособите за живот достојан човека.
Они данас поново дишу пуним плућима, а ви помоћу апарата за кисеоник.
Њихове жене иду у шопинг, на путовања и расипају новац који није зарађен.
Моја супруга иде код неуропсихијатра, јер четврту годину ноћу не спава.
Њих у стопу прате и штите страначки батинаши, плаћеници. То су они исти који вам прете, они исти који су мог колегу Жељка, напали с леђа једног магловитог јутра и због којих је завршио у болници са тешким телесним повредама.
Око вас је шачица ентузијаста и поштених новинара који ван прузају моралну,правну, али и сваку другу подршку и због којих настављате даље, који су вам помогли да устанете, пружили руку. Те људе за вас не веже никакав интерес, већ само делите исте моралне вредности.
Неко ко се за све у држави пита је много пута изјавио да страначка књижица неће никога заштитити од одговорности. Наивно сам желео да у то поверујем, иако ми је искуство говорило другачије. Наравно, испоставило се управо супротно:страначка књижица је непробојни оклоп који служи да заштити њене власнике од сваког вида одговорности .Она вас штити од одговорности за изговорену лаж, од одговорности ако сте завукли држави или неком другом руку у џеп,ако сте ноћу, маскирани и с багерима незаконито порушили низ грађевина у једној улици,али и ако сте незаконито подигли грађевине у другој улици. Она вас штоти ако сте фалцификовали диплому ако сте ,,позајмили“нечији докторат, а она је сугурна улазница у круг одабраних којима су сва врата отворена и који су међусобно повезани испреплетаним приватним интересима.
Ако ималац те књижице, попут налогодавца напада на мог колегу или мене, и буде принуђен да се силом прилика формално повуче са те страначке позорнице, немојте да имате илузију да ће се ствари променити, реч је о фарси, он ће остати аболиран за своја недела. Заправо,ништа се неће променити, а најбољи пример је наша општина Гроцка у којој још увек чекамо разрешење многобројних афера и малверзазија о којима смо писали. Очекивали смо да ће осуђујућа пресуда против челника Општине помоћи да се те малверзације процесуирају, да се уклоне људи који су у њима учествовали,да на њихово место дођу неки други људи који ће заиста радити за добробит свих грађана Гроцке. Нажалост то се није десило.
Зато ме људи често питају да ли ми је све ово требало и чему се надам. Надао сам се да ћемо моја супруга и ја поживети толико да дочекамо правду. После ових одлука Апелационог суда, све мање у то верујем и признајем да ми је тешко да овде напишем оно што ми је ових дана у мислима јер правда не станује у Србији, зато је ни не тражите у њеним судницама.
Само да не буде као у оним завршним стиховима из ,,Долапа“:
,,Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну,добру раку,и вечити мир!“.
Милан Јовановић
