Скупљали смо самодоприносе да би изградили улице, уводили струју, воду и канализацију. Заједно смо се веселили , туговали.. Наши сусрети су били срдачни, и међусобно смо се уважавали. Дисали смо једном душом.Врчин је био окупан зеленилом и мирисом цвећа. По богатим пашњацима су шетале домаће животиње (овце, краве и свиње). На врчинским водотоковима домаће животиње су пиле чисту и питку воду. Чобани су пецали рибу. Кошене су ливаде, а сено остављало за зиму.
Да ли је нешто од те лепоте остало данас? НИШТА, до једно велико НИШТА. Пролазимо једно поред другог и нико се никоме не јавља. Сви су потиштени и забринути. Нема више дечије граје,смеха и радости. Са лица су нестали осмеси. Нико никоме не поручује ни добар дан. Ходају погнутих глава, свако је у својим бригама и проблемима. Када се састану три особе, одмах почиње прича о политици. Ко којој странци припада, ко је за кога гласао, шта је изјавио тамо неки политичар, ко је од њих више покрао, који је већи лажов.
Ушла је нека велика злоба у моје суграђане. Аплаудирају особи која пали куће, величају његова злодела, одобравају крађу и непотизам. Из мог родног места је нестало све оно што је било лепо и чиме смо се сви поносили. Нема више воде за пиће, бистри водотокови су претворени у отворене колекторе, одакле се шири несносан смрад. Поред тих колектора се буше реми бунари, који у летњем периоду пресушују. Зелене и цветне ливаде су запуштене и не могу се користити јер је трава загађена. Више се не чује граја деце, нема дружења ни весеља, не чују се прангије већ црквена звона.
Библиотека је нестала, ту су се уселили комуналци и пензионери. Можда су они будућност мог родног краја. Матичар је пресељен у Гроцку, полиција је угасила оделење где смо вадили исправе и регистровали возила. Председник Месне заједнице никада није на радном месту, а када и јесте, ради како му се нареди а не у интересу грађана.
Бојим се да више ,,хвалим“ своје родно место
у којем се некада ширио мирис цвећа, а сада се осећа ВЕЛИКИ СМРАД.
Милан Јовановић
