Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…
U to vreme upozorenja u stilu “čuvati daleko od dohvata dece” na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima nisu postojala.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampersice. Pišali smo u krevet..
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolerima, piše Ukusno.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Kokte ili Kole sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga, piše ukusno.
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, narandže koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po celi dan, skrivača, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, zaloga, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju smisliti,sve dok se nije upalila ulična rasveta koje onako nije bilo previše.
Neretko, nas niko nije mogao naći po celi dan, pa je i roditeljski šamar bila deo odgoja a bez zlostavljanja u porodici.
I nikad nije bilo problema…
Provodili smo cele dane radeći trkačke daske od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole…
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,, nikakve video igrice.
Nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne),
Nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, Internet, chat rooms…….
I mi smo imali prijatelje i mi smo išli van družiti se snjima.
Padali smo s drveća, znali se porezati na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu,čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u itoriji čovečanstva.
Naše generacije su dale najbolje izumitelje i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim !
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
MOŽDA ĆEŠ ŽELETI PODELITI OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE ODRASTATI KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI ODREĐIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.
Izvor: ukusno
