Давање имена новорођенчету одувек је имало велики значај у српској култури и традицији, јер име као лични знак човека одређује његово место у универзуму и друштву, одредјујући му, према веровању, даљу судбину и живот.
Тиме је дете стицало статус човека, а правила именовања зависила су од традиције, тренутних трендова или посебних околности у којима се нашла породица. Тако на пример име Анђела потиче од грчке речи Ангелос, а у преводу значи анђео, гласник, весник. У контексту имена, Анђелка се преводи као „анђеоска“ или „она која је дата од анђела“. Верује се да су особе које носе ово име попут анђела, добре, неискварене и нежне.
Име Матија је хебрејског поријекла изведено од старохебрејског имена „Маттитјах“ што у преводу значи „дар Божји“. Име једног од дванаесторице апостола. Име је у разним варијантама још од давнина распрострањено широм хришћанског света
„Водило се рачуна да се неко име понавља у породици, нарочито ако је неко имао добре особине, потомцима је давано његово име. Поред тога, гледало се који светац се слави тога дана када је дете родјено или који је празник њему најближи“, објашњава за ЖИГ ИНФО етнолошкиња, Снежана Ашанин – Шапоњић.
Код словенских народа, па и у Срба, право име је скривано, није се јавно обелодањивало, јер се веровало да ће преко имена негативне и опаке силе, и зли људи путем чини моћи да науде његовом носиоцу. Због тога је готово сваки човек имао друго, које се користило пред светом, а таквих случајева и даље има у неким сеоским срединама.
Поред заштитних постоје и зауставна имена, попут Станке, Стане, Станоја, Стојана, која су давана у случајевима када се рађало много, нарочито женске деце, што је у она тешка и оскудна времена било велико оптерећење за заједницу, како би то престало. Трендови у именовању често су одређени и постојањем неке истакнуте историјске личности.
У другој половини XX века, за време социјализма, код нас се водило рачуна да се дајумеђународна имена, јер се сматрало да су традиционална превазиђена и да их треба заобићи.
„Поједина међународна, хришћанска имена, каква су Стефан, Урош, и данас се неретко дају, али се за њих може рећи и да су српска, јер су одувек заступљена код нас, и било је историјских личности које су се тако звале“ , објашњава етнолошкиња.
Међутим, сада су стара српска имена поново заступљена, али се многа од њих, која сежу у дубоку прошлост, све редје чују и полако нестају, као на пример Иконија, које је пореклом са Косова, а затим и Госпава. Према српским обичајима, предхришћанског порекла, име детету треба да надене кум, који представља везу измедју кумчета и виших натприродних сила.
„Због тога кум има велики углед, а на најважнијим догађајима је најистакнутији.
Она наводи да су некада Срби одмах по родјењу детета одлазили у цркву по водицу, коју би свештеник освештао, очитао молитву за здравље и том приликом дете је добијало име „на водици“. Није било обавезујуће да се кум сложи са тим именом, оно се носило од рођења до крштења, и веома се поштовало. У неким крајевима наше земље и данас је то обичај“, закључује етнолошкиња Шапоњић Ашанин за Жиг инфо .
За Жиг инфо:
Љубица Сокић
ФОТО Љ.СОКИЋ ФБ (МОЈА УНУКА)
