Неспособна, усплахирена и колебљива власт, уплашена од сваког ко се иоле дрзне да критикује, идеалан је плен за сваког са стране и уједно погубна за сопствени народ.
Не могу да се отмем поређењу са оним трагичним годинама уочи Мајског преврата када су светске силе, вођене наравно искључиво својим интересима, плеле смртоносну мрежу око несрећног краља Александра Обреновића.
Руски мамац тада је био једноставан, уједно неодољив: Драга Машин, Александрова милосница, жена која му је мушкост дигла из мртвих и тиме (и буквално) до смрти цементирала своје место на престолу. Заћорени краљ био је спреман и на абдикацију уколико његовој трагичној љубави стану на пут, а онда се појавио руски цар са својим благословом будућим младенцима, све је мирисало на идилу, али сви знамо како се све завршило: касапљењем краљевског пара у мајској ноћи, уз равнодушно реаговање и Москве, и Беча.
Зато ме не чуди што портпаролка руског Министарства спољних послова тврдње о умешаности Запада у оправдане протесте у Београду поткрепљује и доказује писањем српских таблоида. У сваком рату, па и хладном који се полако, али неумитно загрејава, све је дозвољено, па и то да Марија Захарова у београдској патки препозна рукопис ЦИА.
Српски премијер, политичка луталица и човек који такође не бира средства да продужи своју погубну владавину, шета по жици између Истока и Запада и добродошао је свако ко му дода ону мотку за успешно балансирање. У његовом, испочетка фингираном, сукобу с Америком и ЕУ, Москва је видела идеалну прилику да се на велика врата врати на узаврели Балкан.
Као што је Запад у Вучићу видео оног који ће им завршити све прљаве послове, тако и Русија игра на карту диктатора, свестан да само он и његови имају моћ да окрену српски брод ка Кремљу, а да су сви остали, од дверјана до Ненада Поповића, само део фолклора пријатног народним ушима.
Захарова и њен шеф проценили су да је ово тренутак који може да буде преломни. Зато Меркелова и екипа брже-боље отварају поглавља и лупају пацке разочараним Хрватима, дајући ветар у једра и повод за самохвалисање властима у Београду.
Последње што велике силе у Србији интересује јесте демократија. Зато Москви није проблем да баци анатему на једини протест који Вођу истерује из памети и у њему буди најдубље страхове. Људи који неће да ћуте и који се не боје да пред камерама, у лице Свевишњем кажу шта мисле, тако постају колатерална штета тежње великих да владају Србијом.
У таквим закулисним ратовима прво гину правда и слобода, а нама Србима није првина да нам се такво нешто дешава. Што би рекао Черчил свом изасланику Маклејну, кад му је овај замерио што Југославију оставља у рукама комуниста:
– Шта се то Вас тиче, Маклејн? Нећете Ви тамо живети.
У свакодневним и грчевитим покушајима да своју власт цементира за вјеки вјекова, српски премијер не бира ни средства, ни савезнике, поучен поступањем великих и моћних. И биће уз оног ко му то буде омогућио, па био то и црни ђаво.
Народу ће, уколико не схвати да судбину мора да узме у своје руке, не ослањајући се ни на кога другог, остати патка. Поголема. Руска, или америчка, зар је битно.
