Депонија у Винчи гори јаче или слабије још од 18. маја, када је на њој избио пожар, а становници овог насеља и многи други Београђани жале се већ скоро месец дана на дим и загађење.
У самој Винчи људи су огорчени јер су, према њиховим тврдњама, изложени диму много дуже него што то јавност зна – чак два месеца. Горућа депонија је овде горући проблем, те осим дневних активности које су сведене на минимум, ни пољопривредни послови се не обављају по плану. Нико неће да купи воће и поврће које је било изложено диму и пепелу, па су људи приморани да лажу да би нешто продали.
Милорад Манојловић (63), кога смо затекли испред продавнице у центру насеља, пожалио се на гушења и изразио забринутост због њиве чији је власник, а која се налази недалеко од депоније.
– Кајсије су ми иструлиле јер на њих пада нешто што изгледа као пепео, али је мало крупније. Ја сам астматичар и баш ми је тешко у вечерњим сатима када се дим спусти на насеље. Тада не може да се удахне. Ова депонија овде постоји 42 године, али никад није било овако. Петком, када спаљују лешеве животиња, чини се да је горе него обично. Жале се људи из Ритопека, Сланаца, Великог Села, Вишњичке бање, па чак и са Карабурме – испричао је Манојловић за “Блиц”.
Милорад додаје да се пољопривредници из овог подручја плаше да кажу одакле је поврће које продају јер нико неће да купи ротквице из Винче. Скренуо нам је пажњу да се деца више не виде напољу у поподневним часовима јер им родитељи не дају да изађу “када баш много смрди“.
Посебно страхују од загађења они који раде на депонији.
– Радим горе на депонији са сировинама и сад сам узео 10 дана слободно. После неког времена очи ми толико сузе и буду црвене да ништа не видим. Дешавало се да људи повраћају горе, али шта ћеш, мора да се ради – пожалио нам се С. М, који није желео да се слика јер страхује да не доведе у питање своје радно место.
Један од Винчана, који је такође желео да остане анониман, пожалио се и на неправду која им је учињена.
– Када ми палимо наше ђубре, одмах се појаве да нам напишу казну, а погледајте ово – каже С. Г. и показује руком на дим који се диже у облаке.
И сваким даном је све горе.
– Преко дана се некако преживи док има сунца. Када зађе, не знаш шта да радиш колико смрди. Сад је већ толико топло да не можемо да седимо са затвореним прозорима, оставимо отворено па шта нам бог да – каже овај човек слежући раменима.
Оно што је заједничко свим Винчанима осим дима јесте забринутост за будућност њиховог насеља. Иако су свесни штетности које им дим наноси, они морају да раде и у нехуманим условима да би прехранили породице.
Надничари који су запослени на њивама у близини сметлишта кажу да су им газде дале слободне дане док се смрад и дим не смање.
– Ја скупљам воће и газда је рекао да обуставља посао јер је дим неподношљив, па смо морали да узмемо неплаћено. Неким данима радимо док не зађе сунце и док не крене да пада дим на насеље. Као морепловци се молимо за добар ветар, јер ако крене да дува ка нама, награбусили смо – рекао је за “Блиц” Мирослав Пантић.
