Do pećine se i sada može sasvim lako doći, širokim, tvrdim makadamom, prohodnim i za teške kamione, a nalazi se u jednoj skrovitoj udolici i gotovo se i ne primećuje sve dok se ne dođe pred sam ulaz.
Nekada je to očigledno bilo dobro uređeno vojno skladište sa velikom kapijom i prozorima za ventilaciju, a odavno je napušteno, iako bi zbog položaja i pristupačnosti i danas moglo poslužiti u raznovrsne svrhe.
Pećina je dugačka više od pedeset metara, široka petnaestak, dok se visina tavanice kreće oko deset metara. Dno tog prirodnog udubljenja u ljutom kamenu nekada je betonirano i ima uređene kanale za odvodnjavanje.
U tu „pećinu sedam lopova”, kako ju je krstio Đanfranko Pjacezi, polovinom aprila 1941. dovezena je i smeštena najveća količina starojugoslovenskog papirnog novca, a nema dokaza da li je tu završilo i nešto od zlata i drugih dragocenosti. Kako očigledno nije bilo šanse da se spasu i sačavaju ni zlato, ni druge neprolazne vrednosti, a kamoli u suštini već bezvredni papir, neko je naredio da se pećina minira, odnosno novac uništi i spali:
– Iako kao jedinac i hranilac porodice nisam služio vojni rok – sećao se 1996. godine tada devedesetčetvorogodišnji Blažo Drašković, nekada čuveni zidar iz Grebica kod Nikšića – uoči rata četrdeset prve i mene pozvaše u rezervu. Kad đavo ponese sve i bi kapitulacija, nas dvanaestina koji smo se zatekli na frontu prema Skadru ne dadosmo oružje, no kući. Sve zaobilazno, besputicom i noću, dođosmo do Mrkošnice nadomak Nikšića, ali ne smemo kroz varoš – ne znamo ko drži vlast u Nikšiću – no zaobilazimo oko Trebjese. Niti smo mi te noći znali gde je ta pećina, ni šta je bilo u njoj, tek tuda smo jedva prošli od nekog smrada. To ti ne mogu opisati kako pare smrde i kad gore…
Tek sutradan se pročulo šta se desilo. Od siline detonacije podmetnutog eksploziva u pećini pritisak je izbio zid na ulazu i veću količinu novca izbacio i razvijao po padinama Trebjese. Vest se brzo pronela i uskoro je počeo opšti grabež i potraga za parama. Zdrave, vatrom i eksplozijom neoštećene novčanice narod je bremenima razvlačio na sve strane, u pohlepnoj groznici i nerazumu koji može samo novac da probudi i izazove.
– Ja uveče u neko doba došao kući – pričao je dalje starina Blažo Drašković.
– Čujem za pljačke nekih magacina, da su se neki ljudi za noć obogatili i obreli gazde i bujeri. Ujutro sretnem jednoga kuma, Blagoja Radeva Vujovića. Čuo i on sve to. Čuo i za pare u Trebjesi, te i mi tamo. Bože dragi, kidisao mravinjak svijeta, ima hiljada, ima dve hiljade duša. Gamiže i bište po onim omarima i trnjacima, ne možeš ni prići k pećini, a kamoli šta ugrabiti i kakvu crkavicu da ovajdiš od božjeg živistijana. Vratimo se uveče i ja i kum bez prebijene pare. Žalim se ujutro tu jednome komšiji starome, a on mi veli:
– Neka, ne žali, može biti da si srećan što nijesi našao ni dinara. Oteto – prokleto, moj sinko, upamti za sva vremena – to nikome ne može dobra donijeti niti biti srećno… Bogomi je tako nekako i bilo – nije na dobro izišlo nikome ko se tada tako obogatio…
Bežeći iz Beograda početkom aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević poneo je sa sobom državni novac, umetnička dela, ali i tri najveće hrišćanske relikvije – ruku Svetog Jovana Krstitelja, ikonu Bogorodice Filermose i delove Časnog krsta. Najveći deo tog bogatstva, koji kralj nije mogao da ponese sa sobom, ostao je u manastiru Ostrog i okolini Nikšića, a za njega su se od tada borili mnogi. Od Italijana, Nemaca, četnika i partizana u Drugom svetskom ratu, preko komunističke vlasti, pa do današnjih Malteških vitezova i mnogih stranih sila. „Alo!” u nastavcima objavljuje delove jedne od najuzbudljivijih priča u našoj istoriji.
