ПРИСТОЈНОСТ У МЕДИЈИМА МОРА ПРЕВАГНУТИ
Савет за штампу, у сарадњи са Независним удружењем новинара Србије, представио је у четвртак, 23. априла, резултате свог рада и случајеве о којима је Комисија за жалбе одлучивала од фебруара до априла 2015. године. Уводничари, генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић, председавајући Комисији за жалбе Иван Цвејић и чланица Комисије Тамара Скрозза, говорили су о постојећим трендовима на медијској сцени и представили најзанимљивије жалбе на медијске садржаје. Говорили су и о дилемама које је Комисија имала приликом разматрања појединих жалби и образложили неке од одлука.
Медији против медија
Гордана Новаковић је скренула пажњу на забрињавајући тренд пораста представки Комисији за жалбе Савета за штампу које подносе медији. Од укупно 17 жалби, на последње две седнице Комисија је разматрала чак 8 жалби које су поднели медији против медија, и једну коју је поднело Министарство културе и информисања против штампаног медија. У пет случајева било је речи о преузимању текстова и фотографија без дозволе аутора.
„Ова врста прекршаја Кодекса већ добија размеру епидемије, као да читаво поглавље Кодекса новинара Србије које се бави ауторством не постоји“, рекла је Новаковић.
Све је више оваквих жалби које се односе на портале чијим власницима, уредницима и новинарима Савет не може да уђе у траг пошто на њима не постоји импресум и контакт страна. Зато Савет понекад и не може да их обавести да се неко жалио на њихов рад.
Осим жалби које се тичу кршења ауторског права, у још три случаја медији су се жалили на друге медије – БИРН је поднео жалбу против Информера због објављивања нетачних информација, два локална портала у Гроцкој већ дуго „ратују”, па и преко Савета, а ту је и жалба Министарства културе и информисања због објављивања наводно порнографске фотографије на насловној страни „Курира”. Жалба Министарства није прихваћена – Комисија је одлучила да спорна фотографија није порнографска.
Приметан је и повећан број жалби због дискриминације мањинских група, најчешће Рома, као и због коришћења говора мржње. Гордана Новаковић је рекла да није сигурна да ли је ово резултат чешћег кршења Кодекса или повишене свести грађана о њиховом праву да на ова кршења укажу Савету.
Иван Цвејић: „Све медијске садржаје које нисте сами произвели, произвео је неко други“
Иван Цвејић, председавајући Комисије за жалбе, такође је указао на „малу епидемију“ жалби које се односе на крађу ауторства између медија, односно преузимање медијских садржаја, текстова и фотографија без дозволе аутора. Овај тренд постоји широм света, а Цвејић сматра да, иако постоји и закон, имајући у виду да се ради о односу једног медија према другом, Комисија за жалбе Савета за штампу јесте право место за решавање ових проблема.
„Наш посао овде је прилично лак – када упоредите два сајта, или две новине врло лако се утврди да ли је било кршења ауторских права. Није сваки сајт медиј, нити је сваки човек који у њему ради новинар, али нема дилеме: све медијске садржаје које нисте сами произвели, произвео је неко други и тај неко мора бити потписан.“
Цвејић је, такође, нагласио да треба имати на уму и то да медиј који такве садржаје преноси сноси и одговорност у случају тужбе, јер како ћете доказати да нисте аутор текста ако правог аутора нисте потписали? Када је у питању кршење овог етичког стандарда, Цвејић је рекао да очекује још жалби пошто постоје медији који су у овој пракси упорни.
„Ствари се могу променити набоље само ако смо довољно упорни и ако су критеријуми Комисије приликом одлучивања једнаки и оштри према свима“, додао је Цвејић и нагласио да се ситуација у штампаним медијима погоршава, да се Кодекс флагрантно и стално крши, али да многи случајеви не стижу до Комисије за жалбе због ограничења из Пословника о раду. Рекао је да се нада да ће оснивачи Савета за штампу проширити категорије грађана које имају право на подношење жалбе.
Цвејић још говорио и о реалитy програмима који су „васкрсли” у свом најрадикалнијем виду и њиховом садржају који се прелива у дневну штампу, нагласивши да то није проблем само РЕМ-а, већ и Савета за штампу, јер огроман број тих садржаја представља тешко кршење Кодекса новинара Србије.
„Увреде, туче, порнографски и други непримерени садржаји – ово што се сада дешава превазилази сваку меру. Не можемо забранити продају новина пре 22х као што се то може учинити са електронским медијима“, казао је Цвејић и додао да он и његове колеге не припадају некој пуританској групи, већ да само желе да се професионално и одговорно баве својим послом.
Тамара Скрозза: „Очувати културу јавне речи“.
Тамара Скрозза је присутнима прочитала десетак наслова који су се појавили у штампаним медијима у протекле две недеље:
„Подавили се као пацови”
„Ружица у ‘Паровима’ закевила са Игором X”
„Групно онанисање у ‘Паровима’”
„Мој муж је имао болесну жељу за мојом мајком”
„Босанцима јаја тврђа и од главе”
„Тужи ‘Информер’ насађена на адвоката”
„Станија има излив силикона у мозак”, „Кад се силикони излију у мозак”
„Шешељ: Колинда је кобила – прдела је током секса са мном“
„Муљала са кукурузом”
„Задавила бих га да га опет видим”
„Ови наслови говоре о месту и времену у којем живимо. Кодекс је врло јасан и обавезује новинаре да поштују културу и етику речи“, нагласила је Скрозза и додала да у Србији постоје билборди који нас позивају на очување језика, а свакодневно се у медијима ради управо супротно.
„Верујем да већина грађана ипак не говори језиком присутним у медијима. Ово се дешава већ неко време, али сада је врхунац и директна је последица ширења реалитy програма у штампане медије… наслови су срамни, али садржај текстова још гори…“
Скрозза је скренула пажњу и на то да медији континуирано крше претпоставку невиности и да се у штампи могу прочитати до детаља испричани злочини, које надлежни органи још нису ни истражили. Новинари знају све – објављују имена, фотографије, детаље из живота оних за које сматрају да су злочинци. Рекла је да новинари апсолутно не размишљају о последицама које могу настати и додала да не разуме колеге које људе унапред проглашавају кривим.
Скрозза је закључила да је оно са чиме се Комисија за жалбе суочава не даје праву слику о стању српских штампаних медија пошто је оно што се свакодневно налази штампи неупоредиво горе од случајева на које указују жалбе упућене Савету.
Медијски прогон – нова ставка Кодекса новинара?
Говорећи као новинар, а не члан Комисије, Скрозза је нагласила да би, у светлу збивања у последњих неколико година, Кодекс новинара Србије требало допунити принципима у вези са медијским прогонима.
„Тешко је у Кодексу наћи ставку која се медијским прогонима не крше, али сматрам да недостаје одредба која би јасно рекла да је нечасно и противно нашој професији да се 16 насловних страна посвети особи која је у политичкој немилости зато што власник медија има проблем са том личношћу“, рекла је Скрозза наводећи случајеве Шошкића, Ђиласа, Чанка, Живковића, Георгијева, који су се обраћали Савету за штампу. „Када је Кодекс писан ово се није дешавало, али како је кренуло, без ове одредбе ће Кодекс новинара бити незамислив а ми, новинари и новинарке, ћемо се за 20 година стидети политичких прогона – медијски прогон особа не може да буде начин комуникације кроз медије.“
Пристојност и нормалност у медијима мора превагнути
Маша Живојиновић из ЕУ Покрета у Србији прокоментарисала је да се наслови у медијима углавном односе на субјекте женског пола и питала да ли Кодекс може да реши овај социолошки проблем. Тамара Скрозза је одговорила да читаво поглавље ИВ Кодекса говори о дискриминацији и забрањује је по сваком основу, али је и додала да је тумачење дискриминације субјективно.
Александра Несторов из Мреже Жене против насиља је рекла да је њена мрежа поднела представке РЕМ-у вези са емисијом „ДНК“ тражећи одузимање дозволе ТВ Пинку, и поделила озбиљну забринутост у вези са начином на који се жене и деца представљају у медијима.
„Знам да је Савет за штампу у том погледу ограничен, али да ли видите простор за радикалније акције, да ли размишљате о ширем позиву и кампањи да се овоме стане на пут? Разумем овлашћења Савета за штампу, али из наше перспективе се суочавамо са огромном количином немоћи да урадимо била шта. Ово је озбиљно посрнуће Србије и одговорност је свих нас“, рекла је Несторов.
Иван Цвејић је одговорио да му је драго што се изнова поставља питање домета утицаја Савета за штампу и какав ефекат ово тело има.
„Ми смо бебе, а наша земља је на почетку саморегулације – иако је ТВ много утицајнији, то не умањује одговорност новина и онлајн медија… Као што знате, у току су конкурси за финансирање медија и један од предуслова за добијање средстава из јавних извора је како медиј стоји у Савету за штампу. Ако се на медиј који се пријављује на конкурс неко изнова жали, то умањује шансу добијања буџетске подршке. Наше одлуке имају морални ефекат, али овај услов сада даје и практични – нецивилизовано понашање медија постаје сметња да он добије средства из јавних извора.“
Цвејић је још додао да се нада да ће и оглашивачи почети да обраћају пажњу на одлуке Савета за штампу и да ће своје маркетиншке буџете да креирају имјаући их у виду.
„Ако сте озбиљна фирма, да ли желите да ваш производ буде представљен у медију који објављује такве ствари? У једном моменту пристојност и нормалност у медијима мора да превагне, па и у комерцијалном аспекту“, оценио је Цвејић.
Александра Несторов је скренула пажњу да је Мрежа Жене против насиља покренула кампању и да ће се обраћати оглашивачима. Тамара Скрозза је поздравила заједнички наступ више од 300 удружења и подсетила на случај програма „48 сати свадба” који је стигао и до парламента.
Кршење новинарске етике – последица намере и незнања
Саша Стефановић, директор Мреже организација за децу Србије, констатовао је да је у јавном дискурсу толико подигнут праг толеранције на насиље да више нема реакција на вест да је по једна жена убијена сваке недеље. Стефановић је подсетио да је приликом дебате о закону коју забрањује физичко кажњавање деце који је поделила јавност, на страницама „Политике“ изашао текст у којем стучњак са страшћу брани право човека да бије своју децу, те да је у „Новостима” објављена „исповест” особе која је захвална родитељима што су је тукли.
„Када ми реагујемо на такво писање медији кажу да им треба и друга страна. Чак и када им доставимо допис у којем од њих тражимо да то не раде, они не виде да је објављивање оваквих текстова промовисање насиља“, рекао је Стефановић.
Гордана Новаковић је објаснила да постоји разлика између случајева када неко свесно и намерно крши Кодекс и случајева када медији то раде ненамерно. Када је у питању кршење Кодекса у вези са децом, Новаковић је рекла да деца, поред жена имају најлошији третман у медијима, али да у тој области нема зле намере, већ је резултат несналажења новинара.
„Када су деца у питању медији заиста често не схватају где греше. Знају да постоје ограничења, али не и каква су“, рекла је Новаковић и додала да управо организације цивилног друштва могу да помогну при едукацији новинара и уредника како би се ова пракса променила.
Закључци:
Велики број медија који преузима садржај без дозволе аутора крши одредбе Кодекса новинара али и потенцијално сноси одговорност у случају тужбе.
Практичан ефекат рада Савета се огледа у уведеном критеријуму приликом одлучивања о предлозима за пројектно суфинансирање медијских садржаја – средства грађана не треба додељивати медијима који крше Кодекс и као такви су у више наврата били предмет одлучивања Комисије за жалбу.
Поједини чланови Комисије за жалбе позвали су осниваче Савета за штампу да се прошири категорија грађана које имају право на подношење жалбе.
Иако Кодекс врло јасно обавезује новинаре да поштују културу и етику речи, пракса у штампаним медијима је све гора.
Неопходно је да оглашивачи почну да обраћају пажњу на одлуке Савета за штампу и да своје маркетиншке буџете креирају имајући их у виду.
Кршење новинарске етике је често последица незнања – организације цивилног друштва могу и треба да помогну при едукацији новинара и уредника нарочито кад је у питању извештавање о деци и женама.
Имајући у виду све чешћу праксу медија, поједини чланови Комисије за жалбу сматрају да у Кодекс новинара Србије треба увести нову ставку – забрану медијског прогона.
Оно са чиме се Комисија за жалбе суочава не даје праву слику о стању српских штампаних медија пошто је оно што се свакодневно налази штампи неупоредиво горе од случајева на које указују жалбе упућене Савету.
