Прошло је 19 година од нелегитимне НАТО агресије на Савезну Републику Југославију (СРЈ), извршену без одобрења Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) кодног имена Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force), а у Сједињеним Америчким Државама (САД) позната под називом Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), док је у Србији упамћена као „Милосрдни анђео“.
НАТО агресија, која је почела 24. марта 1999. године у 19.45 сати, није била милосрдна. Током 78 дана и ноћи бомбардовања, са око 30.000 ваздушних налета и испаљених око 50.000 разорних пројектила, који су оставили трајну штету на екосистем, страдало је око 2.500 људи, а од тог броја 79 деце. Најмлађе жртве ове нелегитимне агресије били су: једанаестомесечна Бојана Тошовић, која је настрадала заједно са оцем Божином у његовом загрљају лежећи на кревету у својој кући у Мердару, двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара, који је страдао са оцем Владаном и трогодишња Милица Ракић из Батајнице.
Рањено је више од 6.000 људи, а годинама након бомбардовања још је било жртава од касетних бомби, којима су обилно засипали и насељена места, као и од отрова који су загадили околину услед НАТО бомбардовања индустријских постројења, као што су трафостанице у којима је било пиралена изузетно канцерогене, мутагене и тератогене супстанце. Многе од тих супстанци, из различитих резервоара, за прераду пластичних маса, из панчевачке „Петрохемије“ и других постројења, завршили су у рекама и у земљишту, наталожени, остајући ту да затривају нове генерације и да подсећају на агресију НАТО алијансе. Бацала је НАТО авијација и бомбе разорне моћи, а гађали су и са крстарећим ракетама, и са пуњењем од осиромашеног уранијума. А од бомбардовања број оболелих од рака се енормно повећао и 2015. године објављено је да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Професор доктор Слободан Чикарић, онколог и председник Друштва Србије за борбу против рака, сматра да је пораст оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.
Тог 24. марта у неким местима су се чуле сирене за узбуну, а у некима и нису. Прве бомбе пале су на територију Косова и Метохије и нешто северније, уз данашњу Копнену зону безбедности – у Прокупљу је гађана касарна, где је погинуо војник Војске Југославије (ВЈ) Бобан Недељковић и касарна у Куршумлији у којој је погинуло, од два разорна пројектила, 12 припадника ВЈ.
Процене губитака НАТО пакта варирају, а са изворима из алијансе касније се сагласила и СРЈ, те су званични подаци да су оборена свега два авиона НАТО Ф-117 и Ф-16, 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила, а да је велики број летелица оштећен или се срушио након дејстава, док су незваничне процене битно другачије.
Највише цивилних жртава је било у Алексинцу, граду у којем су страдале целе породице, гађани су и Куршумлија, Сурдулица, Ниш, Херцег Нови, Београд, Суботица, Сомбор, Лесковац, Нови Сад, Подргорица, Ужице, Пирот и многи други градови, а на Косову и Метохији било је најтеже. Уништено је више стотина километара пруге и путева, више десетина хиљада стамбених објеката, гађана је и зграда РТС-а, 30 одсто енергетских капацитета земље је уништено, десетине мостова на којима су били људи и путнички возови, здравствени центри, споменици културе, школе и привредни објекти.
Повод за овај нелегитимни чин агресије на суверену државу био је такозвани случај Рачак, назван по месту на Косову и Метохији, у којем је 15. јануара 1999. године дошло до акције полиције на разбијању упоришта и заплени оружја припадника такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК). Надлежни органи нису успели да изврше увиђај након тога и у ноћи између 15. и 16. јануара нису били у Рачку, а 16. јануара су увиђај извршили припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером, који је одмах прогласио да се ту десио масакр, док су југословенски званичници демантовали ту изјаву. Формиран је заједнички тим југословенских и финских форензичара, а на конференцији за новинаре 17. марта 1999. године у Приштини Хелена Ранта потврђује Вокерову изјаву, иако годинама касније признаје да је потврдила Вокерову изјаву, јер је била под притиском овог америчког дипломате и тада шефа мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији. Медијска кампања се захуктала и бомбардовање седам дана касније је почело.
Након 11 недеља бомбардовања потписан је Кумановски споразум на војном аеродрому код Куманова, у Македонији. Војно-технички споразум су потписали 9. јуна генерал ВЈ Светозар Марјановић и полицијски генерал Обрад Стевановић, од стране СРЈ, а од стране НАТО-а споразум је потписао британски генерал Мајкл Џексон. У Савету безбедности УН је већ 10. јуна усвојена Резолуција 1244, којом се гарантује суверенитет СРЈ над КиМ, као и широка аутономија и суштинска самоуправа на КиМ.
Задње бомбе бачене су на село Кололеч у општини Косовска Митровица око 13.15 сати, а тек са почетком повлачења снага Војске Југославије са КиМ Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, саопштио је званичну обуставу бомбардовања Савезне Републике Југославије.
Војска Југославије је у фазама напуштала своју територију КиМ, а са њом и полиција и народ.
На Косово и Метохију ушле су трупе КФОР-а, као јединица ОУН под командом НАТО-а и УНМИК-а, која је преузела послове цивилне администрације, а око 230.000 Срба, Рома и осталих неалбанаца напустило је простор КиМ, док је под управом међународних снага киднаповано 1.500 људи, а доселило се око 800.000 Албанаца који никада нису живели у српској јужној покрајини.
На Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас је захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могоше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Милан Ракић
Снежана Недић
https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1986424871686700&id=1635113596817831
