Већ 14 година траје непрестано иживљавање над Бранкицом Станковић, првенствено од стране дела навијача Партизана који не пропуштају прилику да понове оно што је инаугурисано 2009. године на утакмици Партизан-Шахтјор. Поред драстичних сексистичких и других увреда, порука да ће проћи као Славко Ћурувија представљала је најдиректнију претњу.
Та претња се, у различитим варијантама, појављује с времена на време, најскорије синоћ на кошаркашкој утакмици Партизана и Олимпије, а да Бранкица нема више ни полицијску ни снажну заштиту професије.
Најгоре у свему томе је што је могуће да они који су синоћ певали очигледно химну дела навијача Партизана, вероватно и не знају о чему се ради. Истовремено, то је и најопасније. Да могуће и вероватне насилне импликације тог чина буду најстрашније, као у случају Славка Ћурувије.
Сви се питамо данас како је могуће да дете од 13 година убије другу децу. Или млад човек своје вршњаке у младеновачком случају. То су случајеви који су све изненадили.
У случају Бранкице Станковић све је одавно најављено, као да се само чека егзекуција, а превентива не постоји. Бранкица је била седам година под полицијском заштитом због јасних показатеља проистеклих из претњи са стадиона. Затворска казна није имала ни један одвраћајући елемент, није било перманентне друштвене осуде најаве злочина и због тога имамо стално понављање те најаве… На сваких неколико месеци. И као у случајевима убистава новинара, можемо констатовати да се са сваким протеклим месецом и годином смањује шанса да се успешно реше случајеви, али исто тако да се уочи да је то и била намера у истражним радњама.
Могу да замислим да је Бранкица и њена приврженост професионалном истраживачком новинарству и данас неким институцијама велики терет. Да размишљају у стилу „докле више“, „шта нам то ради“, „ко је плаћа да нам ремети миран сан“.
Ентузијазам који је 2009. преточен у физичку заштиту новинарке Бранкице Станковић видели смо само у евентуалном физичком бедему формираном од полицајаца који су је штитили. Никада нисмо могли да видимо политичку и професионалну решеност да се зауставе напади на њу. Никада. И данас се сама брине о својој заштити…
Када је због претњи и напада намеравала да напусти новинарство, охрабрио сам је да ојача тим и да стварајући нове могућности за рад реши и ужасан проблем са претњама. И после свега, и сама је нашла довољно снаге да направи нови искорак и покрене информативни, едукативни, истраживачко-документарни канал, који је присутан на свим водећим дистрибутивним мрежима. Једини од бројних домаћих информативних канала…
То је очигледно дало нови импулс нападима на Бранкицу Станковић, јер се верује да ако њу сломе, успоставиће се и стереотип о томе да је Србија поларизована и да ће само стварати међусобну мржњу и нетрпељивост.
Бизарни су примери које живимо, бизарне паралеле. Али је модус очигледан: политичко таргетирање, кроз националне електронске медије, уживо или на неки други начин, разрађивање кроз таблоиде који су већ и лично острашћени и усмеравани личним интересима или политичким, и онда имамо резултате на друштвеним мрежама кроз мултипликовање некажњиве мржње и претњи, и на крају на стадионима и у спортским халама националне срамоте, коју диктирају хулигани, којима се предају и врхови власти.
“Тзв. независни новинари бивају заштићена као ретка врста у овом друштву.” То је у Националном дневнику ТВ Пинк изрекао Дејан Вук Станковић поредећи неупоредиво у причи о двоструким аршинима.
Дејану Вуку Станковићу су недавно у београдском кафићу пришле три особе које су га, најпре лично увредиле, а потом му се и уносиле у лице. Један од њих му је рекао: ‘Ћути, да те не бих пребио’, док је други добацио “да ће настрадати” након чега је Станковић случај пријавио полицији и дао изјаву у ПУ Стари Град. Тим поводом, министар унутрашњих послова Братислав Гашић је на седници републичке Скупштине изјавио да су приведене три особе због напада на Дејана Вука Станковића.
Да су независни новинари заштићена врста као што нису, неко из власти би се макар огласио и нешто конкретно предузео поводом претњи које претходних годину дана са навијачких трибина Партизана добија Бранкица Станковић. Игнорисање надлежних резултирало је злоупотребом снимка (са логом некадашње ТВ Б 92) у Националном дневнику ТВ Пинк са Партизановог стадиона у којем јој се погрдно и претећи скандира уз бацање и набадање лутке са њеним именом. О дуплим аршинима довољно говори да је тај снимак на тој истој телевизији већ коришћен за бесрамну релативизацију захтева за заштитом Бранкице Станковић.
Најгоре од свега је што је овакав инструментализован прилог дао ветар у леђа да се синоћ у београдској Арени део Партизанових навијача поново огласи са новим претњама упућеним Бранкици Станковић и ТВ Инсајдер. И опет се ништа не дешава иако постоје снимци попут оних из кафића у Палмотићевој на основу којих су промптно приведени сви који су претили Дејану Вуку Станковићу.
Можда је разлог и чињеница да ТВ Инсајдер из недеље у недељу професионално преноси догађања са београдских улица и протесте против насиља. Насиља којем је константно изложена Бранкица Станковић само због тога што професионално ради свој посао.
Треба бити искрен па констатовати да професионалне солидарности са Бранкицом никада није било у довољној мери. Тешк разумљив анимозитет према некадашњем Б 92, Инсајдеру и Бранкици допринели су да се колегијално неупоредиво блаже реагује у поређењу са другима који су на удару. Сада се дешава нешто слично. Као да увек превагне љубомора, завист јер је Бранкица са екипом Инсајдера пионирка истраживачког новинарства која је била бржа, гледанија, утицајнија као део некадашњег Б 92, самостална продукција или кабловски ТВ канал. Знам за тај осећај о којем на друштвеним мрежама пише и Бојана Лекић док већина ћути.
О том недостатку солидарности сам недавно писао апострофирајући случај Милана Пантића. Овог викенда навршава се двадесет друга година од његовог убиства. Неке лекције се никада не науче.
Foto Brankica Stanković
Веран Матић, Безбедни новинари/Јавнисервис.нет
