Сви су чули за одважног наставника Дарка Божића из Пирота који је након 14 година рада у просвети дао отказ јер, како тврди, више није могао да трпи вербално малтретирање од стране директора Техничке школе у којој је радио. Убрзо се запослио у једној домаћој фирми за транспорт у којој ради као возач шлепера, а већ у првим радним данима на новом послу сусрео се са бројним тешкоћама. За Нова.рс каже да је посао возача далеко стреснији од рада у просвети, али да га макар у камиону нико не мобингује. А чак је и у Шпанији постао познат као професор који је систему рекао „не“.
Наставник односно професор Дарко из Пирота о којем је портал Нова.рс писао неколико пута, тренутно се налази у Шпанији.
Након што је, после 14 година рада, дао отказ у просвети, почео је да вози шлепер у земљи и иностранству, па том приликом обилази и упознаје многе земље и њихове културе. Његови пријатељи и познаници често му „добаце“ како ужива и како треба да буде срећан јер сада путује по свету.
Ипак, то није баш тако, каже професор Дарко, зато што у овом послу има великих одрицања, а најтеже је одвајање од породице.
Такође, ради по 13 сати дневно што је скоро па дупло више него што је радио у школи.
„Напорно је, није лако ни мало. Нема породице, на путу сам око две недеље. Радно време је по 13 сати дневно а три пута у недељи је и по 15 сати дневно. Углавном су и суботе радне. Недеља је једини дан када можете мало да средите свој радни и животни простор од 3 метара квадратних, да очистите своју кабину, прочитате неку страну књиге или спремите храну коју волите. Осталим данима остаје времена само за спавање. Вози се од девет до десет сати дневно. Са породицом се видим само преко вибера. Разговарам са ћеркама о школи и оценама, о учењу и домаћим задацима“, објашњава професор Дарко.
Пуно стреса
У сваком послу има стреса, указује професор Дарко, истичући како посао возача камиона уопште није лак као што многи мисле: „Само седнеш и возиш“.
„Има пуно стреса, од великих казни и полиције, пљачкаша на паркинзима, има пуно чекања на границама, нервозних цариника и полицајаца. Има пуно ноћне вожње, умора и несанице, нередовне исхране и нередовног сна, затим кварова на камиону, пуцања и мењања гума на ауто путу. А у свему томе нема ко да вам помогне нити кога интересујете. Све морате сами“.
У односу на посао професора који је обављао пуних 15 година, бити возач камиона је теже, сматра професор Дарко. Али с друге стране, има поштовање од стране послодавца, што није био случај док је радио у школи.
„У школи је лепо са децом, подмладите се са њима и заборавите на бриге и проблеме. И увек вас насмеју и опусте. Мени је било тешко и у школи јер сам трпео мобинг директора школе. Овде тога нема. У фирми за коју радим, лепо су ме примили и лепо се опходе према мени. Нико ме не малтретира и не понижава, нико не виче на мене нити ме позива на разговоре. Притом, одмах су ме примили и дали уговор за стално, а то говори доста о односу који Имају према мени. Имамо заједнички задатак који мора да се обави и заједно радимо на њему. Приватни сектор је другачији у односу на државни. Радно време је доста дуже, као што сам рекао. Остаје времена само за сан и спавање што понекада није могуће због температуре у кабини“, наставља своју причу.
Лакше је за воланом
Ипак, и поред тога, лакше је за воланом него за катедром, сматра он.
„Иако је све то тако, мени је сада лакше јер ме нико не мобингује и не малтретира. Имам задатке и задужења које морам да обавим и то је то. Најтеже од свега је одсуство од куће и породице. Али колико год било напорно и тешко, мени је сада лакше јер физички напор брзо прође, али психички који сам трпео не пролази лако. Због тога ми је сада боље. Наравно, недостају ми деца и породица, али шта је ту не“.
Знао је, каже, да ће бити тешко пронаћи посао у Пироту јер, како каже, запошљава само градоначелник Пирота.
„Мене није смео нико да запосли у Пироту јер у Пироту запошљава само градоначелник Пирота Владан Васић који није ни мало благонаклон ни према мени ни према Удружењу које водим. Када сам давао отказ, био сам свестан да нико неће смети да ми понуди посао због страха од одмазде градоначелника, али нисам могао да трпим понижење особа која су понављала у школи, а били руководиоци школе. То је једноставно било недопустиво за мене. Иако је сада доста теже, мени је сада ипак лакше јер имам мир. Мир нема цену. И не кајем се. Сада ми је боље“.
Професор Дарко је дао пример свима који се боје да дају отказ, а трпе малтретирање, да то окончају што пре.
„Дати отказ у државној служби није ништа страшно. Живи се и једе хлеб и другде. Зато желим да поздрављам своје ђаке, матуранте ИВ-3 Техничке школе Пирот и све ђаке којима сам предавао за све ове године рада у школи. Желим да им поручим да буду достојанствени, да се не стиде било ког поштеног посла и да буду поштени и добри људи“, поручио је професор.
Препознали га у Шпанији
Овом приликом професор Дарко нам је испричао и једну анегдоту која му се десила током вожње по Шпанији, а због које је схватио да је отказом у школи учинио праву ствар.
„Српски возачи који су чекали на царини у Шпанији, читали су чланке на порталу Нова.рс о мени. Када сам дошао на царински терминал ‘Ла Јонqуера’ у Шпанији, у касним вечерњим сатима, видели су да на таблици коју имам на камиону пише ‘професор’. Сетили су се чланка, препознали ме и дошли да ме питају да ли сам гладан и имам ли шта да једем у камиону. Па су ме позвали на вечеру коју су спремали на плинским боцама. Ето, то је један лепи моменат који сам доживео до својих нових колега. Јављају ми се и на путу, затрубе камионом и дигну руку“, каже професор.
Foto: Privatna arhiva
Сања Радовановић Нова
