Прођоше избори. Ово мало што се понавља је само да се покаже како се поштује форма јер суштина је и онако већ безукусна и бљутава.
Можда се неко сећа да сам најавио да ће избори за Републику бити неинтересантни и да се ту неће много тога променити а да ће за град бити интересантно и да ће бити узбудљиво.
Горан Пекарски: Избори су пред нама, искажите и своје тренутно осећање
И, ето десило се. Нисам видовит него само мало дубље улазим у анализе и шире сагледавам ствари.
Јасно је било да ће доћи до неке врста манипулација како би се сачувао Београд од катастрофалног пораза за власт и како не би пао опозицији у руке, а опозиција је баш то чекала, да Београд бувално ”падне” као поклон са неба. Победа у Београду, од стране опозиције, повукла би оставку председника Србије јер би се показало да главни град нема више поверење у њега.
Вучић је опет надмудрио главног ривала убацивањем џокера у игру. Нико није веровао да ће се поново десити „сеоба Србља“ до душе у мини “бонсаи” фазону и краткох даха. Прва сеоба Срба десила се 1690. а друга 1739. Прва је била по вођством Арсенија III, а друга под водством Арсенија IV. Трећа, мини и наменска, била је под будним оком Александра.
Намагарчио Аца све. Одиграо као нико. Преселио, пријавио, дао право гласа и …и опет није победио. Сачувао је образ јер није изгубио али није ни победио, а и упитно је да ли се примењеном тактиком и методом уопште може сачувати образ. Поред свих оних јадних, бедних и убогих локлал миграната и поред свих трговинских транге-франге опција и малверзација, победа, она права, онаква какву је желео је побегла, а трудио се.
Да, он се бар трудио а за разлику од њега окосница опозиције чекала је да добије нешто што јој је обећано, а обећање увек испадне „лудом радовање“.
Опозиција се ослонила на испитивање јавног мњења и по тим испитивањима стајала је врло добро односно сасвим довољно да не мора да ради ништа што је она до танчина и применила.
Све је било јасно И статистички тачно али анкета је обухватала испитанике из Београда а не и оне који ће гласати у Београду. Анкетирани су они који лежу и устају у Београду. Анализа је рађена по онима који иду на посао у Београду, по онима који су сваки дан у Београду али нико није рачунао да има Београђана који и не знају где је Београд. Оних који нису ни били никада у Београду али ето , игром пријаве пребивалишта на адресама за које ни не знају где су, они кренуше тога 17. децембра да испуне своју свету београдску дужност. Трбухом за гласачким листићем.
Опозиција, јака у оптужбама, арогантна у изјавама а у пракси, ћорак. Надобудност, осионост и препотенција, лоша теренска организованост, слаб и непрепознатљив кадар, у неким случајевима и иритантан, није био довољан да овај обичан, једноставан, просечан гласач у њима препозна нешто друго, нешто боље. Убеђени у лаку победу и лепе позиције одбацивали су сарадњу са свима који могу да им, по њиховом схватању, поремете личне амбиције. Ту се препознала само лична жеља али не и жеља за општим добром и системским променам.
Ако Несторовић и другари задрже став да „неће“ ни са ким, онда је понављање избора извесно. Њихов став добија смисао када се узме реторика који су пласирали и њихове разлоге због којих “неће” а И испуњењем истих би некако могли да “хоће”. То што они пласирају као могућност, то им ова власт неће прихватити а опозицији је то страно а и није “одобрено”.
“Ми” су први који су питање Косова подигли на виши ниво. Осим енергичног одбацивања признавања независности Косова , новина на политичкој реторичкој сцени је и укидање Бриселског споразума, као И свих других споразума и враћање на резолуцију УН 1244. То ни једна политичка опција није тако јасно понудила до сада нити је то предложила као део свог залагања и стратегије. Ово сматрам веома радикалним, али и веома патриотским ставом и питање је да ли је то само подизање лествице на пољу повећања препознатљивости или је то нешто чиме би се они бавили када би имали могућност. Знамо да се та питања решавају у Парламенту а не у Скупштини града па ћемо видети какав ће њихов наступ бити. Вучићу одговара овакав крајњи, ултимативни, национално десни став јер у очима запада није он тај који је еxтреман већ има и оштријих. Када се боље погледа сви који су прешли ценсус су сада оштрији и конкретнији по питању Косова и Русије а он постаје подобан за преговоре.
Одлука “Ми-Глас из народа” да не иду ни са ким у коалицију доводи до нових Београдских избора. Власт је после председниковог признања да је било људи који су гласали у Београду , јер имају право, а да сами не живе у Београду, почела да пречишћава спискове. Да ли она то стварно ради или опет је то само још једна фарса и Вучићево манипулисање гласачима Београда попут оне његове кратке циничне ругалице “Да, па …?” Свестан је он да они који нису гласали за њега знају шта је урадио. Свестан је он да његови знају да нису победили и да је све била игранка.
Свестан је он да само доводи до зле крви између прекодринских Срба и Срба из матице, али: “Да, па …?”
Поновљени избори повезаће се са општинским. СНС ће мобилисати војску која већ зна да ово не може и неће трајати још дуго. Истина је постала вирална. Већину је срамота, али има и оних који су се похвалили колико су људи пријавили. То су радили за сопствену корист и добро и да би се та корист материјализовала морали су да је рекламирају попут неког херојског дела. Попут сеоског швалера који се носи мишљу “џаба секс ако село не зна”, па су се и они хвалили како су пријављивали нове Београђане за ове изборе. Питам се шта ће бити када једног дана дође до промене? Верујем да ће први бити у реду за поклоњење и рукољуб јер каква вајда од њиховог карактера.
На поновљеним изборима СНС наступа као “победник”. Они ће покушати да се боре за своје позиције по општинама.
Главнина опозиције као промашен случај. Порука коју су послали са ових протеста није била ни јасна ни адекватна. Напад на зграду Скупштине града је тотални промашај. Чега је та зграда симбол? Зашто напад на њу? Чија је то генијална идеја била?
Сакривање иза овог покрета “Проглас” који представља Бјелогрлић & Цо. је само још један чин немоћи. Бјелогрлић који је на буџетској сиси већ годинама не може бити лик за кога се ико треба везати а понајмање они који хоће искрене промене. Његов одлазак у Америку по мишљење, И претпостављам пацке, у тренутку када се у Београду спрема највеће окупљање је од многих окарактерисан као продаја идеје и воље оних који су нешто хтели. Да, нешто хоће, али шта они хоће? Не изјашњавају се баш јасно. Ништа не кажу по питањима који данас муче просечног гласача из Србије, или Републике Српске, што му сада дође на исто. “Ово не ваља”, “Доста је било оваквог терора”, “Уа власт” … А шта нуде. Нуде себе., Сами себе, паметне и свезнајуће, Арогантне и препотентне, али зар сви они не вичу да таквог једног већ имамо?
Можда нам нуде неког Зеленског? Неког ко неће бити ни наш, ни свој?
Покушај стварања критичне масе у Београду а без подршке изван наших граница није могуће. Много ствари мора да се уруши да би се поновио 5.Октобар али нико не може да схвати да у Београду не може бити новог 5.Октобра, Мајдана или Наранџасте револуције, јер ово није 2000.година. Односи у свету су се променили. Не постоји више утицај само једне стране, већ има више играча на светској сцени. Тас на ваги се изнивелисао.
Нема револуције. Запад ћути јер њима ни не треба револуција. Њима треба оно што су до сада добили, а то је све сем званичног признања Косова за које они и не маре и не треба им. Вучић игра , попут Тита својевремено, између Истока и Запада. Помало попушта И чека. Чека “помирење” Русије и Запада. То “помирење” ће повући многе промене.
Нама је дозвољено да будемо мали и тихи, и тако ће бити докле год се не изврши финална подела сфера утицаја у свету, после неке нове Јалте, само што сада тамо неће бити “Черчила” него ће седети брат Си, са Америма И Русима. Можда И неко из Пољске јер је Пољска нови “мали од палубе” Америке. Неки предвиђају испадање Америке и враћање Немачке у игру али како год судбина запада била једно је сигурно, Руси И Кинези су доминантне силе које ће имати јак утицај на судбину света И светске економија.
СПС је странка која је “губитник” ових избора И чија боја полако бледи.
Преовладава мишљење да Ивица треба да заборави на Марицу и да не би требало да улази у Владу РС ако жели да сачува странку. Треба да позиционира СПС као независну, самосталну странку и да покуша да извуче бољи резултат на Београдским изборима, у противном неће ићи у добром смеру. Ни оставка, о којој се унутар странке шушка а И најављене је као могућност у коју ја баш нисам сигуран али је ни не одбацујем, не би била лоше решење јер би тако остао чист према Вучићу а странци би повратио стабилност. За стабилну Владу СПС не треба. Да буду део власти само због власти … не знам колико је то морање у оваквом тренутку. Коалициони капацитет је минималан али није тотално нестао. Постоје јаки потези које СПС може да предузме а који би стратешки могли да уздрмају постојећу власт.
Један од победника ових избора, поред Несторовића и његове групације, је Милош Јовановић. Образован и умерен десничар који је препознат као могуће решење и задовољење оних који су за умерену, националну, патриотску десницу.
Ми-Глас из народа и НАДА Милоша Јовановића подпомогнута ПОКС-ом морају да крену да праве инфраструктуру за оптинске изборе по градским општинама јер ако не буду имали базе на локалу и кандидате на локалним листама, доћи ће до смањења броја гласаова јер неће бити препознати као неко ко можће да учествује у решавању локалних проблема а самим тим гласачи ће се опредељивати за неки други број. Кад то једном заокруже неког другог онда долазимо до оног “где иде јуне ту иде и уже”, и одоше гласачи.
Један од маестралних потеза Александра Вучића је био контрола деснице и “недозвољавање” њеног обједињења. То је започео пре две године дозвољавајући некима да се нађу у парламенту, уступајући им неке изборне јединице на прикривен начин (не дајући своје кандидате) а наставио је сада на овим изборима. Биће интересантно пратити поступке Заветника И њихов флерт са СНС јер како сама лидерка рече да јој пријају похвале које долазе са те стране. Наравно, за сада, то не значи ништа али, на крају. можда значи све. Понестаће финансија за одржавање страначке инфраструктуре а рука великог брата, који је већ помагао, је пружена. Пуна сребрњака …
Поновно покретање формирања оног новог СНС-овог покрета, о коме је било речи око Видовдана прошле године, поново се наговештава. Сада ће се видети ко је “Вучићева опозиција” а ко реална опозиција власти, Ко ће све прихватити позив да ускочи у тај воз? Ко је до сада глумио а ко био искрен? Живи били па видели.
Било како било у овој симултанци Вучић , за сада, разбија!
Горан Пекарски
