„Код мене инспирација никада не пролази, она константно долази. Било је пуно ситуација када ми се ништа није радило. Када сам пролазио кроз озбиљне породичне проблеме. Одувек сам маштао и сањао само мир“.
Добро познато име и презиме у региону – Стефан Унић. Он је познати иноватор из Србије, који је завршио Академију струковних студија Шумадије са одсеком у Трстенику и стекао звање струковног инжењера машинства. Након само недељу дана од дипломирања Стефан почиње да ради у „ТРАYАЛ“ корпорацији у Крушевцу у Фабрици експлозива и пиротехнике у сектору развоју фабрике на пољу машинског и инвестиционог пројекта. Иначе, „ТРАYАЛ“ корпорација је највећи гигант у Расинском округу која у свом склопу има три фабрике, од којих је и Фабрика експлозива и пиротехнике у којој ради познати српски научник. Стефан Унић ретко даје интервјуе и максмимално је посвећен послу и обавезама. Иначе, он је постао је популаран по свом изуму „Персонализовани оргонит“ – Стефонит, иначе његовом првом пројекту за који је добио светске и домаће награде и признања. Од титуле младог иноватора, истраживача до Октобарске награде.
Стефан је скроман и приземан младић, а циљ му је да промовише науку код младих. Живот га није мазио. Као дете је пролазио кроз много породичне трауме и драме када су хтели родитељи да му се разведу. Са 17 година је добио хипертензију, а имао је и саобраћајну несрећу. Одрастао је са мајком док му је отац био у рату. Како он каже, највише у животу је захвалан својој мајци која га је научила да буде добар човек. Стефан долази из малог места надомак Трстеника како је задржао позитивност и након тешких ситуација и искушења и чему га је све то научило, Унић говори за нашу медијску кућу.
Стефане, заправо? Како би сте себе описали?
-Стефан Унић из Трстеника је једно скромно и повучено дете. Ја себе не бих могао никако да опишем, то не умем и не знам. Али, у животу сам неколико пута видео да је и важно шта други о вама мисле.
Да нисте млади иноватор, шта бисте били? Које је Ваше занимање из снова?
-Па млади иноватор није занимање. Ја сам струковни инжењер машинства, а одувек сам маштао и волео да радим нешто у вези машинства и жеља ми се остварила. Запослио сам се само недељу дана од дипломирања у Фабрици експлозива и пиротехнике у „ТРАYАЛ“ корпорацији у Крушевцу у сектору развоја фабрике на машинском и инвестиционом пројектовању. Многи су ме питали да ли сам имао јаку везу, ја кажем да јесам, а та веза је била индекс са оценом 10,00 и диплома државне школе. То је била веза да кренем и почнем да радим у највећем гиганту у Расинском округу.
У многим гостовањима причате о свом животу онакав какав јесте и не глумите лажни сјај. Често сте причали о темама из приватног живота, које би ретко ко то поделио с тако великим аудиторијумом. Како то да нисте поклекнули лажном сјају који се представља почев од друштвених мрежа до студирања?
-Желео бих пре свега да вам се захвалим на овом питању. Тачно је да причам о свом приватном животу који није био савршен. Једноставно, не може свако да буде и да има нешто савршено. Сви смо људи од крви и меса. Сав тај лажни сјај који глумите, касније дође и изађе на видело. Никада нисам имао пробелем да причам о приватном животу и то поделим са милионским аудиторијом. Знам да ту има и младих и да им помажем у неком погледу.
Која је најбитнија порука коју желите Стефане да пренесете путем ваших гостовања, интервјуа…?
-Можда ће звучати клише, али будите своји. Будите јединствени и једноставно опуштени и својствени. Циљ ми је да код младих пробудим жељу да се баве науком и да виде да и неко ко је познат и јавна личност има пуно проблема од породичних до оних свакодневних.
Скоро увек сте насмијани. Јесте ли некада морали ставити лажни осмех и причати пред хиљадама људи, док се у Вама све ломило?
-Наравно да јесте. И то хиљаду пута. Ја сам вечито насмејан лик који својим осмехом покрећем вољу за сопственим животом и жељом за животом. Да ми није осмеха, одавно ме не би било.
Гледаоцима, пријатељима и публици открили сте детаље и Ваше животне приче. Је ли било тешко то поделити с толиким бројем људи које никада нисте упознали?
-Не, зашто би било тешко. Мој живот је једна велика трагедија и тунел коме се не назире крај. Одрастао сам са мајком без оца. Отац ми је отишао у рат и вратио се тек када сам напунио 6 година. Тако да ту очинску љубав нисам ни имао. Деда ме је одхранио, мајка није имала никаково примање па чак ни да ми купи лекове које бебе требају да пију. Када сам напунио 17 година игром случаја имао сам неке тегобе које су резуртирале хипертензију. А саобраћајну несрећу сам имао када ме је ауто ударио и имао сам озбиљних проблема. Али бог ме увек чувао.
Веома сте популарни. Шта све та популарност носи? Које су њене мане, а које врлине?
-Ја уопште не осећам никакву популарност. Ја сам и даље Стефан Унић који живи нормално, разговара са мештанима. Купује ујутру хлеба у пекари и прича са оближњим комшијама. Ја не могу да будем звезда јер околности у којима сам израстао ми то нису дозвољавале. Били смо јако сиромашни када сам био мали, тада нико није хтео да се дружи самном. Нисам имао другаре и пријатеље. Остао сам без њих и био сам јако тужан.
Због Ваше изложености у јавности, јесте ли некад доживели неку неугодност?
-Ма не, зашто би доживљавао непријатности. Мене људи уопште не виде као познату и популарну личност, већ као нормалног човека.
Какву будућност за себе сањате и где се видите за 10-15 година?
-Сањам мир,сањам само да имам пуно правих пријатеља и животиња. Живим на селу, све то имам и не патим за неким много бољим стварима. А себе за 10-15 година видим ту где сам и сада, у Трстенику. Немам неке сада посебне амбиције и жеље. Ја волим да време све то лепо исклеса.
Да ли може да се живи од машинства?
-Итекако се може лепо живети, па људи империју саграде себи од тог посла. Додуше ја сам млад инжењер па сам задовољан својим приходима колико год да су, ја се задовољавам И малим стварима. Овим путем бих желео да се највише захвалим мојој мајци што ме је научила правим вредностима И да се задовољавам малим стварима. Тако да овај разговор, интервју са вама бих желео да завршим И младима поручим да је највећа сатисфакција улагати у себе И јер добри инжењери, лекари, доктори наука су нам увек потребни.
Фото: Лична архива
Аутор: Марјана Петровић – Ивановић
