Почетна » Антун Бранко Шимић: „Човјече пази да не идеш мален испод звијезда!“

Антун Бранко Шимић: „Човјече пази да не идеш мален испод звијезда!“

Осврт на збирку "Право на реплику"

од Жиг Инфо
0 коментар

Поезија Игора Марковића (1988) захвата из Антићевских изворишта. Бунтовност која из ње извире само је продукт незадовољства данашњим светом. Песник се од суноврата данашњице брани иронијом, а на појединим местима и њеном појачаном сликом. Наравно, овакав се утисак стиче читањем целокупне Марковићеве збирке за коју ћемо се, верујем ускоро, везати. Песник ослушкује спољашње импулсе који надражују његово песничко биће. Иако, на први поглед рањиво, оно не одустаје од урођене јој борбености.

И зато, овакав пример поезије, оставља силовите поруке које нас упућују ка могућим изменама. Циљ поезије и јесте да пробуди уснула бића и удахне им одавно изгубљену живахност. Марковићева поезија то, свакако, чини, док се дивимо лепоти њеног израза, избору тема, и идејним равнима које се сасвим прецизно провлаче кроз ткиво песме. Уткати сарказам у песничко ткиво ризичан је посао, јер увек се мора одржавати равнотежа између прихватљивог и неприхватљивог. Песник напредује, сажетост израза је видљива. Та антићевска шашавост, разиграност и добронамерност поново нас, након толико година, одушевљава.

Рећи НЕ савременим песничким трендовима, те захватати из антићевских изворишта, поезију Игора Марковића чини врло успешном. Мисаоним ходом кроз његову поезију сусрећемо се са утицајем Антића, Васиљева, Миљковића и Попе. Ова је збирка и ода таленту, заоставштини претходника, али и упозорење да се поезија не облачи у уска одела, да се не сили и да се не продаје по бензинским пумпама и мрачним улицама. Дакле, песник нас позива на опрез. Да у савременом песничком тренду не изгубимо свој глас, да се не прилагођавамо другим песничким гласовима, већ да негујемо свој па макар у томе остајали сами.

Игор Марковић, песник по рођењу, наследио је таленте својих претходника. Његовом песничком крштењу, или увођењу у поезију, присуствовали су велики песници. Антић, можда чак највише од њих, кроз „Здравицу дворских луда“, „Случајни узрок“, те кроз заједништво мотива, том непресушном извору из ког су оба песника захватала. Попут Попе Марковић нас позива на игру. Све игре, из детињства, заборављене он преводи у садашњост желећи да их очува те замени оне прљаве а којима су склони одрасли виновници живота.

Свака је песма обала на коју ће се насукати они жељни истинске песничке речи, те због таквог насукања неће жалити ни најмање. Реч као водиља, кроз читаву плејаду песничких слика, опстаје попут камена који не пуца, већ само, под тежином наметнутог, потоне, а затим засија и блато претвори у прах који ослепљује видовите. Реч као полазна основа, спасење које нас не заобилази, јер њом смо отворили врата поезије, тачније добра реч, прати нас до коначног исходишта, а онда и након њега, онда када се отиснемо у вечности. Претходно смо пролазили кроз празнине, задржавали се и мерили њихове зидове, истрајавали и рушили – назирала се грађевина од речи, бунтом брањена, метафорама украшена, сарказмом јачана.

Ова је збирка пример одбране песничке науке.
Заштитница истинског клесања камена. Рударења као песничког заната. Добронамерна, искрена и љубопитљива, поезија Игора Марковића је звезда која не гасне, која остаје последња, те њена светлост одистински зна уклонити мрак, али и поштовати га онда када затреба. У већини песама изражено је песничко ЈА. Из перспективе посматрача, најпре, Марковић зарања у тајанствености душе, борби и узлета, са намером да их преведе у реч и поклони је изабранима. Јер, његова поезија, као представница модерне поезије, а ипак припадница оне старинске, то видимо по извориштима из којих она црпи реч, одлика је борбености и издрживости духа, те као таква, у коренима бунтовна, прилично, није за свакога.

Песник ствара песничке слике, довољно јаке и упечатљиве. Он, заправо, гради кућу од добрано изабраних речи у којој проналази сопствени глас – онај који ће га дозвати, и препознати, онда када се у неразумевању и несећању изгуби. Повратак у изречено, онда када се он мисаоно призове, могућ је само у оваквој поезији. У сигурно исходиште, као и уточиште, заштићено речју као светињом или молитвом коју не смемо заборавити. Јер све изван такве молитве само је мумлање без разлога. Онда, када песнички глас пронађемо, онај наш истински, а да подражавању не будемо склони, можемо поезију носити на леђима, преводити је преко моста, годинама, те најзад, под њеном тежином потонути, а признаћемо, наравно, да нема веће радости, насмејаности наших лица, онда када нас поезија сахрани и када, напокон, у њеној се речи заувек настанимо.

Песма проналази путеве кроз године. Никада не можемо знати када ће неки стих пронаћи уточиште у нечијој носивој мисаоности. Свакако, поезија Игора Марковића завређује да буде упамћена, те да се преноси, та мисаоност на папиру сачувана, генерацијама.

Богата мотивска грађа краси ову песничку творевину. Као лајтмотив издвајамо: звезде, камен, птицу. Мотиви природних конструкција поезији дају на значају, при чему су вештачки мотиви отклоњени потпуно. Потпуна природност, ентитета и мисаоних конструкција, долази до изражаја у Ја – обраћању. Већина песама испевана је у исповедном тону. Алегоријски, местимично, обогаћена, уз незнатне дозе хумора, чак, поезија Игора Марковића одолева, сасвим успечно, савремености. Можда бисмо је назвали неприлагођеном, чак и застарелом, немодерном, неактуелном. Свакако, себи не бисмо могли дозволити да је назовемо задовољавајућом, јер она је, својом комплексношћу, кроз обољење душе данашњом неправедношћу и запостављањем, себи сачинила ковчег у ком се удобно сместила, а само смели га могу отворити. Смели и дрски, они који тежину речи познају, којима је реч основа сваког покрета и мисли. Најзад, они којима је охрабрење потребно. Пригрлиће их, својим порукама вишеструким, поезија Игора Марковића, и пружити им заштиту од танких и прозирних речи, хладне савремености и жица од које се саплићемо. Даће нам, напокон, ПРАВО НА РЕПЛИКУ.

СТАТУТ ВЕЋИНЕ

Сагласни овде и сада
да нам је добро
да нам и ваља
и на корист и на част
како је и обичај кад су
свечаности
а од Цара позвани
и Цару благословени
да преко покојних очева дедова
и живих синова потомака
што у грудима с оловом
без успаванке уснули
и где уснуле и живи занемарили
да нам ваља!

И добро нам да(је)
и то на сваком гласу азбуке
јер се напокон и у ред посложисмо
да своју силујемо мајку
и ријемо лопатама мајци по материци
зарад гвожђа у нашем гробу
и туђе рђе у нашој јаловини

***

БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ

У час
кад се поклониш земљи
као љиљан
иди
остави се руљи
без жаљења
ни тугу не признај за брата
не носи срамоту
живи не праштају
Не бригај какво признање ће ти уделити
само иди
Такве су наше смрти међу живима
мртви су увек најбољи
живи се сраме живљења
не ласкај себи бивши
сахрана је формална церемонија
гозба пар свећа
кусур белих љиљана крај ковчега
без последњег поздрава

Иди

***

ВЕРА

Заблуда нас вара да смо сковани од звезда
трептавим сјајем изнад ужеглог темена
Гладна ноћ за вечним мраком
шапуће успаванку убицама Бога
Анемични смртници с омчом око грла
гребемо небо с иловачом у ноктима
Вера у нама не признаје откуцај
што секундаром измиче столицу под ногама

 

Аутор текста: Марко Тодоровић

Можда ти се свиди

Оставите коментар