Препуна је митова и легенди југоисточна Србија, где се налази Власинско језеро, највеће вештачко језеро, које је такође и највише, смештено на надморској висини – 1213 метара.
У историјским записима из XVIII века Власинска висораван је називана Власинско блато или Власинска тресава, због нагомиланог тресета и блата насталог спирањем речних токова, која је у кањону дугом 20 километара створила мочвару, на појединим местима са живим песком. Ту је било и шевара, трске и местимичних водених токова, а извирала је и река Власина.
Изградња бране, како би се добило вештачко језеро, трајала је од 1946. до 1949. године, и уграђено је 320.000 кубних метара земље, да би се спречио одлив реке Власине, а 9. априла почело пуњење и 1954. године је достигло свој пун капацитет воде – 165 милиона кибних метара воде, док је одмах иза бране васкрсла нова река.
Једно од чуда Власинског језера су и „пловећа острва“, која су настала одмах после изградње језера и трећина површине је под овим деловима тресета, који се откидају од дна језера и плове по њему. У почетку су ова острва наменски везивали за обалу, али су средином седамдесетих година прошлог века уочили јединственост феномена и од тада на језеру постоји неколико „пловећих острва“, за које су везане приче, као о крави Ружи, која је током паше на једном малом парчету земље поред језера пасла када се тај комад тресета одвојио од обале и ношен ветром пловио по језеру. У сумрак је деда Живко дошао да потражи своју краву Ружу и да је потера кући, али је није могао наћи на месту где је оставио да пасе. Тражио је деда Живко Ружу до мрака и одустао. Чим је свануло деда Живко је нашао своју краву Ружу како мирно пасе на новом острву, које је плутало по језеру.
Постоје и два острва „стална или непокретна“ – Страторија и Дуги дел. Страторија је још пре изградње језера била острво у Власинском блату, док је Дуги дел некада био полуострви.
А то није једино што чини ово језеро јединственим.
Пре изградње језера ту је била мочвара, која је изгледала као непрегледна бујна ливада, јер је расло много разне траве и прикривало опасност која вреба, ако се загази даље. Нестајало је ту коња, оваца, говеда, чак и цео један бугарски коњички пук у Првом светском рату, а мештани су говорили да се могао чути језив звук, који је почињао са првим сумраком и то посебно када је велика магла, а којим се оглашава страшна неман – Водени Бик.
Неки од мештана су тврдили да је то старо чудовиште, које је ту царовало, личило на џиновског коња и показивали су тачно место где се налази, а да је највише волело да уништава крда негованих коња и говеда. Кретали су људи и у поход да нађу и униште ту неман.
Причало се да вековима водена неман живи ту и да је можда и са друге планете, али и да ју је Бог послао да кажњава оне који се огреше, али се највише веровало да је то нека џиновска праживотиња, једина још преостала.
Појављивање ове немани, по народним предањима, најављивало је победе, и то увек када су Срби истеривали противнике са своје земље. Чула се рика и појављивао се Водени Бик када су Срби ослобађали Србију од Османлија, као и уочи Првог и Другог светског рата, када је рика била толико јака да се све тресло, а вода у маленим језерцима међу муљем и тресетом, као да је кључала и као да је нешто са дна хтело изаћи. Тада је стогодишњи старац Величко, иако до тада непокретан, ујутру изашао и рекао окупљеним људима крај језерцета да је „ово добар знак и да је то бик најавио риком“.
Остао је Водени Бик, џиновски коњ, неман или нека праживотиња сада само у легенди, јер га нико није ни чуо ни видео од како је изграђена брана и направљено вештачко језеро од 15 квадратних метара површине и 35 метара дубине 1954. године, које водом снабдева шест подводних извора.
Или још није имао разлога да се огласи својом снажном риком?
