Бајка звана Успаванка
Из апокрифних извора Хиљаду и једне ноћи
Део други
…И пловљаше Син дуго кад наиђе на пећину. И сиђе у њу и виде да је све тамно. И уплаши се Син Краљев пећине па упита:
– Са кога си света, о, ти, црна Тамо, што се кријеш по кутовима нашим?
А Тама рече:
– Крај сам твој и жене коју тражиш. Ви ме пригрлисте кад од Краља побегосте. Зовем се Смрт и мени ћете ићи док Кћер Краљеву не ослободиш.
И Син се уплаши Таме што виде. И сети се да му Краљ рече да ће најбољег овна заклати кад му се деца врате. И рече Тами:
– Причекај се, једна Тамо, ја ћу прво змаја убит’, а онда ћу и тебе, кад Кћер Краљеву нађем.
И оде. И луташе морима и пространствима новога света, од тела Кћериног начињеног. И не прође година, кад залута у неку шуму. А шума на косе Кћерине је личила. И понада се Син да ће до срца њеног лако доћи, кад чу песму што га зваше дубље у шуму. Песма не беше успаванка, већ беше нешто што Син никад досад не чу. И наиђе Син на колибу у шуми, а колиба беше од бисера и бисер беше сјајан. А на врху колибе сеђаше нага девојка што је косе своје чешљала и нечувену песму певала. И приђе јој Син и рече:
– Ко си ти, девојко тела белог и косе боје таме?
А девојка на то рече:
– Јављам се лако тамо где Син чезне. Моја је песма за тебе певана. Прими се код мене у службу и чувај моје птице и остани са мном колико ти срце жели. Но ми прво реци шта је то –
Једно цело, два су дела. Оба плачу, једно пева. Исто јесу, то ће бити, једно има тајне нити. Једно никад неће доћи, друго мрзи своје ноћи. Обадва су, то је тајна, једно другом жеља трајна. И пре но мислиш да знаш трик, жмури, љуби мене, чик!
И још се Син Краљев не досети одговора, а девојка га обгрли, пољуби и Син заборави да је ишта био питан. Проведе с њом Син три године, док му се једна птица не обрати.
– Сине Краљев, ја над морима и горама света овог летим. Весник сам радости и весеља, носила сам маслинове гране кад кише беху јаке па се напунише очи Кћерине водама, а твој брод луташе светом. Још ти имам рећи ово – Кћи Краљева тужна јесте што трећу годину не пратиш њене нити. Но, ти, увече, кад с девојком легнеш, ослушни шта то земљу под тобом тресе. То се срце Кћери бори с тугом. Но ти лепо откажи службу, па узми коња што се иза колибе сваке ноћи крије.
И Син Краљев тако учини. Кад девојка заспа, он тешка срца остави постеље њене и пође иза колибе да нађе коња. А коњ рече:
– Ала си ми окаснио, Сине Краљев. Ратује се дуго, један Град се опседа, а ти с девојком спаваш.
(Наставиће се…)
Анамарија Миловановић
