Рођена сам на једном малом острву за које нико никада није чуо сем нас, мештана. И морнара. Знате, они долазе да однесу камен који ми предано клешемо и товаримо у бродове, а они касније разносе по неком свету о коме ми знамо само из прича. Наш камен је наша светиња. И чак и они болешљивији појединци који се дрзну да са узвишеније тачке гледишта посматрају тај посао, нису успели да одгонетну зашто нам је камен смисао живота. Беспоговорно умиремо са каменом под главом и рађамо се падајући на стену.
Када смо били деца учили су нас да подижемо тешке предмете.Тужно је било гледати како чак и слабашне руке хватају свој први камен и носе га до брода. Тужно, али трпи. Због хлеба макар, који добијаш од морнара заузврат. Ми њима камен, они нама хлеба, ми још камена, они нама песму (а знамо какве песме морнари певају, за њих бих тоне подигла). И тако у круг наш живот пролази неопажено, а на овом острву је ионако све кружно, уковитлано попут главе када гладан радиш. Округло је као острво, као нека Земља на којој ми причају да живим. Једина нада су бродови, односно живот на њима, јер они увек могу да прате сунце, које ми видимо како полукружно прелази преко нашег острва. Чак од самих бродова уочавамо само круг, одлазе одавде да опет плове. Оно шта је било, то ће опет и бити.
Не знам како нам гени нису већ помогли да се рађамо са ручердама. Биле би у нескладу са телом, толико велике и јаке да саме могу читаво острво да пренесу. Јок. Наше руке су све слабије, многи од нас их и немају. Али вуку камен, вуку га устима ако треба. Ја нисам једна од њих, па увек пренесем више но што је мој задатак. И никад нисам довољно себи објаснила – радим ли то само зато што волим своје острвљане или и зарад усхићења које осећам када се приближим броду. Као да летим, пружам руке високо ка броду, ка сунцу које он прати. За то вреди живети.
И за једну слику коју носим у глави. Видим себе како одлазим са острва са неким. Не знам му лик, али знам јачину његовог смеха. Видим нас како стојимо на прамцу брода и јуримо за сунцем, толико брзо да нам се чини да ћемо се спојити са њим. Ипак, њу само носим у глави. Једини узврат који добијам за свој рад су још једне руке са којима делим камен. Онај поменути вишак.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора, најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
