Упознао сам девојку која ме задовољава. Треба ли да бринем да ли је можда и ви познајете? Свеједно, ионако је много тога изван мене. Кад год мислим на њу, искрсну осећања која изгледају као да долазе из далеке прошлости, за коју сам заборавио када сам је изгубио. И био убеђен да је та прошлост изгубила мене.
Понекад сам у ветру. Или изнад сунца. Толико понесен да осећам љубав као да је познајем још из неких древних времена.
Када сам први пут угледао њен осмех, он ме обасјао као пламени благослов. И све што сам имао да учиним било је да будем уз њу. Док су сва та приљубљена осећања долазила и одлазила, и враћала се однекуд без журбе и залетања.
Нисам спреман да кренем даље и искочим из овог паковања. Да будем тамо где сам пожелео да могу да будем. Да одем тамо где сам пожелео да могу да одем. Тамо где сам једном упознао девојку која ме задовољава.
Сада сам у врту који је освојило осушено грмље што је некад било висока трава. И ветар дува као да тек почиње његов ваздушни марш кроз земаљске врхове. И дрвеће се лелуја признајући да је застранило. Повијене гране почињу да труле, а лишће пада у таласима, попут погужване завесе која се пребрзо спушта до мокрог срца плочника с одроњеним ивичњаком. Јесен је дошла и време је за падање свега што живи изнад, у празним васионама. У том ваздуху осећам уздахе и неки луди мирис последњих ружа. Уловљен у мистерију коју сам открио у нечијим старинским данима.
Не, нисам спреман за прелазак преко границе. Она се можда није довољно померила , нагоре или надоле. Можда може сасвим јасно да чује о чему говорим док певам да се не бих молио у купатилу ,јер су ми колена слаба, премда су пуна ожиљака.
Не знам зашто је моја кожа најежена. Једино знам да ме та девојка непрестано дозива. Нисам у стању да објасним зашто ми се приближава. Нити смем да откријем колико је близу.
Али сва та осећања која ме спопадну кад сам уз њу…мислим да су стварна. Јер она остају и кад престанем да се питам да ли сам је познавао некада давно, пре него што сам је опет изгубио.
Зоран Ћирић
