Почетна » РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН ДАН (ДЕО РОМАНА)

РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН ДАН (ДЕО РОМАНА)

од admin
0 коментар

Дакле, ево их, стоје на узбурканом мосту испод висеће реке, једна покрај друге. И даље се прећутно прегањају која ће прва проговорити у следећем, од заборава запетљаном наставку, и тако пробати да направе још један пробушени мехур од серијски репризираних телевизијских сапунских опера и оперета, које су се уселиле у све што личи на издувани, приземљени дом и летеће свратиште. То што је тв-апарат угашен није им од неке помоћи.

Стићи овамо била је једна ствар; није тешко да се ћути док ходаш и претвараш се да постоји неко одредјено место куда си се запутио. Али, кад се стигне, човека спопадне осећај непоправиве нелагодности.

Тишина. Има и горих ствари, помишља Сања али не жели да се присећа. Њене очи постају тврдје, као да одражавају отпор. Нико није тако очигледно помирен са судбином. Слушаш ли пажљиво? Тишина. Општа анестезија. Зашто уопште да разговарамо? Звучи као да неко намерава да попуни празнину. Каква је ово бесмислица? Ништа не стиже онда кад га очекујеш. Можда није бесмислица иако ће свеједно убрзо бити готово. Израз Сањиног сенкама замрљаног лица говори само једно: Никад не изазивај особу којој је свега преко главе. Слушаш ли доиста пажљиво? Чик одустани ако смеш! Прошлост је прошлост. Насупрот томе, вечита прошлост је заувек садашњост. Будућност? Никад не чикај очајну особу. Хајде даље, полако, реченицу по реченицу, као рецидивиста. Или као вишеструки фалсификатор, доживотно осудјен на разглабање.

Али Сања је превејани мајстор утехе који верује да је свака завршена реченица корак мање до краја. И да је сваки стечен дан прохујао дан. Ово могу само невиност и спонтаност, са непрозирним осмехом закључује Сања. Као да њих две живе у некој соби овог ничијег заједничког стана чија врата не може да надје иако је толико близу да чује ехо њихових гласова… „Мислим да стиже. Прича нашег живота. Ово је последња проба. Покушај да испуниш празнину. Једина нада је да испуниш празнину. Уклони оно чега се ваља клонити или испуни празнину. Речима или додатним речима. Јесте, то си већ рекла. Дабоме да се нико неће сетити да заборави. Шта сад? Као да је ишта од овога важно да би га схватила озбиљно. Све је већ речено, толико пута. Мука ми је од овога баш као и теби. Ништа се ту више не може рећи. Реци ништа. Шта има ново? Ништа.“

То узбудљиво необавезујуће ништа наједном учини да се тргне од најезде механичке ведрине која је обузима чинећи је превише потчињеном, али то не траје дуго. И без свега тога овде је довољно безбедна јер је нико од давно препознатих не примећује.

И баш сад, нажалост, могла би одједном да прасне у смех, зато јер је толико размажена или исцрпљена – или измучена – или уплашена. А можда се само прибојава могућности да ако поживи почне да се плаши смрти?

Ништа приближно не мучи Мирјану, заваљену и окрепљену гутљајем који греје и пече као скорављени мелем справљен од тужних, убраних травки. Али, ако је она изгубила појам о времену, оно, посвемашње време, није изгубило појам о њој: остарила је, успорила, постала пажљивија, али мање брижна.
„Већ почиње да се смркава“, каже промукло, намештајући се у још заваљенији положај. „Нека неко упали светло. Да можемо да се видимо.“

„Нека, боље је овако.“ Сања не би да се подсећа како је то бити жив и окружен другима који се такмиче у живости, када већ не могу да размењују љубав, разумевање и милосрдје иако су то универзална осећања. У овом стану патина редовно зардја, а чак и паучина почиње да мења боју у будјаво зелену. А није да се досад није нагледала свакаквих феномена.
„Добро, избирљива душо“, Цица сикће резигнирано, „не морамо баш да се толико гледамо, да ти се не повреде осећања. Али не морамо ни да се саплићемо.“

Са изразом театралне мучнине Сања креће према предсобљу како би се докопала купатила. „Углавном то радимо кад се надјемо заједно.“ Толико јој је свеједно да ни раменима није слегнула.

Цица фркне гласно, да прикрије нелагоду од које је хвата некакав стид, и уз гримасу уздржаног гнева одлази према вратима од кухиње, притиска прекидач и пали светло, покретима свештеника који пали кандило у импровизованој, монтажној цркви на расклапање.
„Идем да скувам кафу“, каже уместо било какве молитве.


Лидија Ћирић

Можда ти се свиди

Оставите коментар