ЉУБАВ У СИВИЛУ СВАКОДНЕВИЦЕ
Над збирком пјесама Кабаница за сузе Лидије Ћирић
Лидија Ћирић, гладна детињег сунца, подједнако зна да изненади и у прози (роман Реквијем за један дан) и у поезији, као да се зарекла да ће, кршећи овјештале оквире, трагати за новим исказом, препознатљивим по дубоко прикривеним лирским осјећањима, наталоженим испод наоко грубих „разрачунавања“ са смисленошћу животних ситуација. Као што у прози вјерно и упечатљивим сликама, нарочито кроз трагикомичне сцене, приказује сву суровост и сировост збиље, тако у поезији не опјевава живот, него га, заједно са читаоцима који на волшебан начин постају коаутори њених пјесма, кроз стихове оџивљава у његовој свеколикости и временској безграничности. За пјесникињу је чекање друго име за време (Ако постојиш) које је изгубило невиност/као дојиља млеко (Безвремена). Зато не изненађује што у пјесми Цигани никад не умиру (па ни тад), разголићује ту неухватљиву и тешко објашњиву категорију трајања до бестидности:
време се деформише с годинама
у фрагменте сећања
у колапс вере
у плачљиву врбу над реком
У времену које је помјерило своје границе и ван људског поимања стварности, све се растаче, па и љубав губи оне и онакве оквире на које смо, романтичарски загледани у прошлост, навикли. Па ипак, чак и када о њој, тој свепрожимајућој љубави, призивајући често Пушкина „за свједока“, Л. Ћирић пјева грубим језиком („језиком улице“, рекли би неки), и испод вулгаризама (покаткад неопходних за исказивање животне истине) крију се оне танане струне које под додиром вољеног бића забрује небеском музиком и ваздижу у плаветнило, тамо негде иза света/ где престаје звук/ где нема мора ни планина/ да нам прече пут (Ја бих с тобом могла далеко).
У љубави се често догађа исто што и у свакодневици:
отвориш фрижидер
да отвориш последњу
конзерву смрзнутог живота
каже пјесникиња у пјесми Дамин гамбит. А свакодневица је сива и тмурна. То је … време/ пластичних фабричких богова/ где све је вештачко/ и сузе и смех/ где човек се мери аршином/ робовске свести/ а не вером и сном/ док умире сам/ у болу/ пред изгубљеним/ у магли света идолом (Фуцк мy соул). Ипак, Овај свет/ нељудски је леп… ако чекам твоје прсте/ да ми се на усне спусте/ док напољу ратови пролазе/ и векови чемерни (Као да човек ниси).
Љубав, оличена у Пушкину као „врховном богу“ пјесништва, поручује пјесникиња, може растјерати сивило и маглу онога што чини наш свијет, наравно ако смо способни да јој се предамо свим бићем и ако вјерујемо у њену животодајну и исцјелитељску моћ.
Л. Ћирић ствара необичне, по свему оригиналне пјесничке слике. Тако је Мјесец нешто као Сибир, као туга тајге, а опет тако топао и њежан да лирски субјет с њим жели да зачне дијете; зиме заустављају време у вечни мозаик блудне тишине, децембар је заробљен у мјесечину, Београд побјегне из пјесама, као да га никад било није/ између Дунава и неба… По пјесникињи, Светлост долази од човека/ сунце само је рефлексија/ нашег ока, а њено срце је пећина у коју склања монструме и звијери, да ћуте тамо на својим језицима. Пуне улице празних људи снажна је метафора у којој се огледа наша друштвена стварност, али и слика која се разлистава тек у читаочевој подсвијести…
Ријечју, збирка пјесама Кабаница за сузе Лидије Ћирић доноси један нов, по много чему самосвојан пјеснички глас, и треба јој пожељети срећан пут у читалиште.
Бања Лука, 9. 9. 2016.
________________________
(Ранко Павловић)
