Заменик командира саобраћајне полиције јурио је кроз град на свом новом бициклу. Карбонски рам, карбонска виљушка и точкови у потпуности су одавали утисак супермодерног бицикла за градску вожњу.
Насупрот овом префињеном и елегантном бициклу налазио се заменик командира, огромна мрцина тешка преко 120 килограма и висока нешто мало испод два метра. Дебељко је одавао утисак снажног, али неутренираног човека коме овај бицикл није нимало пристајао. И било га је баш брига за то.
Јовановић није волео бициклизам. Волео је свој посао, волео је униформу, волео је и попусте које му је она доносила. Тако је за овај бицикл код Радета Шанера добио очекивани попуст, али не и фискални рачун. Овај бицикл коштао га је само сто евра, а вредео је многоструко више. Сазнање да у Италији негде неко плаче за овим возилом чинило га је равнодушним, али идеја да му његова униформа може обезбедити овакав попуст чинила је да се тог јутра осећа већим од свега. Некад давно веровао је да се може повући јасна граница између криминалаца и полиције, а данас је знао да је граница само у униформи. Први беже, други јуре, али сви гледају своје дупе. И тако пуног срца, груди и желуца, јездио је ка свом послу заборављајући да се не налази у свом службеном џипу.
Негде на раскрсници приметио је, сувише касно, да је црвено светло било намењено њему, а не возачу новог бе-ем-ве џипа. Тада се његова вожња претворила у лет.
-Шта је ово, бре, мајку му?-урлао је спремајући се да поломи кости другом возачу чим се придигао са асфалта. Осећао је адреналин, али изгледа да није повређен.
-Изгледа саобраћајна несрећа.- необично миран глас проговорио је поред њега.
Јовановић погледа свој бицикл. Од прелепог и прескупог, његовог новог љубимца остала је само искривљена гомила пластике. Бес преплави његово тело и он пође да се обрачуна са другим возачем, али онда схвати да су, упркос раном јутру, улице око њега празне. Није било ни пролазника ни аутомобила. Само он, посмртни остаци бицикла и овај мршави и неугледни странац који је мирно посматрао све ово.
-‘си ми ти унуштио бицикл?-
-Уверавам те да они нису у мојој надлежности…-
Јовановић никад није волео да размишља. Није ни морао, са својом снагом био је страх и трепет за околину читавог живота. Схватао је да је чудно да нема никог у околини, али то је значило да је овај странац овде морао да буде возач аутомобила који му је тако бахато, поштујући прописе, уништио ову јединствену бициклу. Он зграби странца за ревере и покуша да га залепи леђима за ограду, али…Странац се ни не помери, ма колико год Јовановић био снажан. После дужег времена осети страх.
-Пичко, платићеш ми за ово, знаш ли ти ко сам ја?-
-Сигуран сам да је питање реторичко, али да знам. Јовановић Милинко, рођен 1972, у малој сиромашној партијскоруководећој породици. У основној школи кињио и терао штребере да му раде домаћи, у средњој замало понављао, али је отац са својим пријатељима убедио наставника да је четворка ипак довољна казна за младог бунтовног наследника фамилије. Касније полицијска академија, после посао, напредовање итд. Сакривање доказа, изнуда, мито, једном речју уклопио се си се савршено.-
-Ко, бре, корумпиран стоко једна?-Јовановић истог тренутка упути аперкат у плексус овог мршавог странца, потом десном руком наби отворен длан у јетру, стари трик који је редовно користио приликом хапшења. Упркос огромној снази ударца странац ни не трепну.
-Не вреди, и други су пробали, веруј ми ниси први. Баш мало пре једна лудача је покушала да ми сипа киселину у лице, а нека бакица ме изударала кишобраном. Али на крају се сви помире са судбином.-
-Каква судбина? Да ниси ти уз унутрашње контроле?-
-Ја? Ма не. Унутрашња долази касније, мене сматрај приводником. Знаш ја сам ту да пребацим са једне стране на другу.-
-Који курац, бре, причај , док те нисам разбио…-
-Не би упалило. Али само полако, све ћу објаснити. Дакле, возио си се, украденом бициклом, и не прави се да ниси знао за то, па једини разлог што си је тако јефтино купио јесте што се Раде плаши да ће постати твој следећи успех у борби против организованог криминала. Док си се тако возио, на твом путу се нашла раскрсница, али то није био проблем, прави проблем био је џип, који се нашао на истом месту у исто време, а тада се примењују закони физике. Ако погледаш десетак метара право иза оног жбуна видећеш себе, тачније своје тело.-
Заменик побледе ко крпа.
-Увек је некако незгодно кад се слети на главу, у овом случају тело је само наставило по инерцији, а врат то једноставно није магао да поднесе. Ако је за утеху, ниси се много мучио.-
-Чекај , значи ти си…-
-Да.-
-Мајку му јебем, па млад сам.-
-Па сад није на мени да одређујем ко је млад, а ко стар. Веруј ми никад нисам повлачио црте по неким списковима. Моје је да дођем кад време истекне и то је то.-
Милинко је ћутке гледао своје мртво тело. Сад је тек могао да види колико се угојио последњих година лагодног живота. Увек је замерао својој жени кад би додала неко кило, али ово…Ваљда себе увек последњег видиш. Онда је схватио да је мртав. И да не зна шта даље. Рај, уживање…или… По први пут у свом постојању пожеле да је био бољи човек. До тада је себе увек посматрао као центар, као неког коме сви остали морају да чине. А сада…Сада се надао да ће све оне крсне славе и свеће које је упалио учинити да некако заслужи то рајско насеље. Добро није баш постио, али на Светог Николу је редовно служио рибу…гостима.
-И шта сад?-
-Како мислиш шта сад?-
-Па рај где је…-
-Веруј ми не знам.-
-Како, бре, не знаш, па ти си Смрт. Ваљда је то твој посао?-
-Мало је теже то схватити. Рецимо да мој посао почиње и завршава се овде. Ја сам граница између земаљског и духовног света. После мене посао преузима Страшни суд. Моје је, буквално, само да те дочекам, објасним шта ће се десити, а даље они преузимају. Ја чак и не знам како изгледају рај и пакао. За мене је то граница коју не прелазим. Да ли су то облаци и харфе, четрдесет девица или нека велика гозба стварно не знам. Предајем те Суду па ће он видети. Не знам колико ме разумеш?
-Да, да, разумем. Ти си пандур. Ухапсио си и сад преузима тужилаштво.-
-Не баш, ја никад нисам подметнуо доказе, узимао мито, никад нисам злоупотребио положај…-
-Ти си онда робокап.-
Смрт се замисли. Некако је себе увек више замишљао као суфлера, неког ко шапуће људима на сцени када треба да оду, него као неког у плавој униформи, али изгледа да свако види смрт онако како жели.
-И добро сад ја сам мртав, моја жена жива… мајку јој јебем, има да се обрадује кад чује, још кад наследи пензију…-
-Имаш веће бриге сад.-
-Како? Па мртав сам , они ваљда немају бриге.-
-Ха, то ти мислиш. Јесте мртав си, али сад иде време одлуке. Објаснићу ти процедуру, чисто да знаш шта те чека, али крајњи резултат је искључиво на Суду. И ту ти не могу помоћи.-
-Слушам.-
-Дакле питаће те за твоја добра дела. Имаш ли нека?-
-Како да не. Помогао сам Срећковом малом да упише полицијску академију.-
-Хмм, те године су примали само сто кандидата, кад су убацио малог избацио си последњег са листе. Његов отац је електричар погинуо давно, мајка их отхранила сама радећи сезонске послове, ово му је била једина прилика да се школује. Ја не бих спомињао тај догађај.-
-Милету сам вратио дозволу кад су му је одузели због вожње у пијаном стању. Он ради као шофер у општини и без дозволе би остао без посла.-
-Ах, да Миле, имам заказано са њим следећег месеца. Групно путовање, залетеће се у неку децу која су чекала аутобус до школе.-
-Бранио сам Страхињу од оних насилника кад су ге чекали испред куће. Да није мене било те вечери би завршио у ургентном.-
-Страхиња је насрнуо на сестру једног од насилника, налупао јој шамаре кад га је одбила. Месец дана није смела да напусти кућу колико ју је оплавио. Терај даље…
-Борио сам се на страни закона, мојом контролом спречене су многе несреће.-
-Драо си сваки крш који би прошао поред тебе, а оне који су дивљали колима по граду ниси смео ни да погледаш. Та твоја борба је строго селективна.-
Миладин се ућута. По први пут у његовом загробном животу он пусти сузу.
-Хммм…’ајде , ‘ајде , можда они знају нешто што не знаш, али овако гледано изгледа као да…-
-…сваки пут кад учиним нешто добро, неког унесрећим.-
-Ниси имао етику као предмет, да јеси, вероватно би и ту преписивао. Него да те не задржавам више. Видиш и сам да те оно светло зове. Ја нисам сигуран шта ћеш и како ћеш. Рекох ти ја сам граница између ова два света и не прелазим самог себе.
Снажан зрак светла опколи Јовановића и убрзо крупан човек ишчезну у ваздух. Смрт као и увек оста сама. Етика…тако чудна реч…Имала је довољно времена до следећег посла и није журила. Смрт никад не жури. Да ли је Миладин заиста веровао да чини добро или је и тада био себичан или тек сада схвата да му је то било потребно? Можда ће Страшни Суд занати или већ зна или…
Смрт још једном одби да пређе ту танку линију.
Прича „Пандур и смрт“ – једна је од пет победничких прича на конкурсу „Слобода“
Аутор: Младен Шљивовић, blacksheep.rs
