Ко вам је крив што немате постељине колико швалера? У моје време си макар гаће морао да мењаш кад лежеш с другим у кревет. Гнуша ми се од тих урбаних сподоба које су задње паре дале за кошуље и крпене ципеле, а леба немају да једу. Тале се за паклу цигарета.
-Лилијана, мислим да претерујеш. Они само уживају у сваком тренутку.
-Уживају они, али питај им ћаћу је ли морао да окрпи сто пари опанака у свој обућарској радњи да би мала роспија пила кафу на српском Менхетну.
У том тренутку, зачуо се прасак. Звучало је као да је неко сломио пар порцеланских шоља на тврд бетон. Испоставило се да је Мирова глава овог пута глумила тај бетон.
-Шта радиш то,човече? Јеси ти луд? Ало, Миро, јеси добро, хеј, човече, онесвестио се, зови хитну помоћ…
Вриска и псовке нису престајале. Бранко је очигледно био сувише бесан јер му је Миро издигао курву ноћ пре на паркингу иза клуба.
Бранко је држао познати клуб у граду и свака жена која је ушла у тај локал, спавала је с њим барем двапут. У случају ове се очигледно није показао као најбољи играч.
Уста препуних крвљу и затвореног ока, Миро га је дозивао:
Бране, Бране… Рекла ми је да је ниси обљубио… Синоћ је први пут бројала звезде док је неко пуни…
Разјарен попут гладног крокодила,кренуо је опет на Мира.
Чекај бре, животињо једна, јебала те дронфуља, јеси луд на Мира да скачеш…
Убрзо је стигла полиција и хитна помоћ и маса се полако разишла. Коме саслушање, коме инфузија.
На ивици плочника је стајала још само Ања, у свом жутом капуту од твида, и полупоцепаним чизмама. Познавала је и Бранка и Мира још од детињства. Били су најбољи ортаци, резали су музику на дискове сатима у соби једног од њих и продавали оближњим кафићима дискове за хиљаду динара и 4 пива. У том безвременском тренутку, сетила се када су први пут њих троје ћули за Nancy Jo, Афро-американку која је певала соул. Адреналин је спуцао све троје, тај ритам, тај анђеоски глас ће преплавити све боемске кафане, газде ће играти уз њу избацујући уста у стилу младе црнкиње… И зарадиће за читаву гајбу пива. Каква времена… Ко би рекао да ће шестогодишња љубав између њих троје прећи у мизерни ривалитет међу њима двојицом… Због ње. Често би је задиркивали,
Ања, који је бољи фрајер? Који прави боље палачинке? Чија је плејлиста боља?
Попут дечице коју одгаја, прешла би руком по лицу обојици и наставила да прича о музици, комбију који ће купити када положи возачки и како ће се њих троје довући до тих Канара за читавих 492 дана. Тамо ће садити кромпир и зелену салату и тако ће живети као прави европски мигранти. Ствари су се, ипак, отимале контроли а да их Ања није била ни свесна. И Бранко и Миро су били заљубљени потајно у њу, али су и сами схватали да њу никад нико неће имати у тој мери довољно, колико обојица као пријатељи. Ипак, Бранко је отишао у Бугарску с ћалетом на неко време да прошверцује какве пакете цигара и Ања је остала сама с Миром. Миц по миц, дошло је до ваћарења међу њима и свети код пријатељства је био прекинут. Одлучили су да држе све у тајности, због компликација које је тај однос носио. Једном, када је Миро питао Ању зашто просто не би били нормалан пар, рекла му је да се боји да је ортаци из блока не прозивају да је била с обојицом.
Знаш оне уличарске форе, double penetration…
Миро је тад полудео и изломио цео стан. Након неколико дана, Бранко се вратио пун лове и ентузијазма који би поделио с њих двоје и нашао све олупине од пријатеља. Када је сазнао шта се догодило, Бранко је био бесан на обоје. Ања је била његов бели цвет, неокрњени примерак женског рода, идеал о ком је маштао свако просечан и изнад просека. И Миро је искористио његово одсуство да све то окаља…
Од тог тренутка, Миро и Бранко су били са супротних страна. Миро је отишао у ватрогасце, а Бранко у бизнисмене. Читаво насеље је живело с идејом о три другара који су се разишли, и Миру и Бранку који никада више нису пили пиће у истом локалу. Миру је био забрањен улаз готово у све градске клубове, а Бранку је прекасно стигла ватрогасна помоћ када му је први пут подметнут пожар у дискотеци које је изгорела до пепела…
Враћајући сећања у осећања, Ања је као некад осетила кривицу јер се због ње распао један храм, једна задужбина поверења и љубави. Понекад јој се чинило да искреније љубави сем њих није ни било у њеном животу, иако се само кроз маглу већ сећала дугих дочека зоре под таблетама и литрима пива, вожње у распалом аутобусу и играња око шипке у стриптиз бару где су се први пут одвалили од екстазија…
Све је то било иза ње, сем оне крваве мрље на плочнику која је сведочила да је сујета наш највећи прогонитељ…и да ни године не учине ништа да нас она не поједе изнова…
АЈША
