Након ослобађања од турске окупације која је трајала 500 година, најугледнији грађани тадашњег Београда те 1895. године оснивају Друштво за подизање храма Светог Саве
Један од најлепших призора града Београда, који је уједно највећи православни храм на Балкану и једна од највећих православних цркава на свету, настао је у знак поштовања према оснивачу Српске православне цркве, Светом Сави. Његове мошти је Синан паша 1595. године пренео из манастира Милешеве и спалио на Врачару, ту где се сада налази ово велелепно здање.
Након ослобађања од турске окупације која је трајала 500 година, а три века након овог гнусног чина, стотинак најугледнијих грађана тадашњег Београда те 1895. године оснива Друштво за подизање храма Светог Саве, који ће се налазити на месту где је спаљен први српски архиепископ и просветитељ.
На челу са митрополитом Павлом, ово друштво 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта за изградњу храма. Један од захтева био је да црква буде монументална и да се гради у српско-византијском стилу, да има величину 2.000-2.500 квадратних метара, да буде предвиђен систем грејања, и да има одвојен звоник.
Прва етапа градње Храма, која обухвата период од 1935. до 1941. године, резултирала је изведеним темељима и подизањем зидова до висине 7 и 11 метара.
Рат са Бугарском и Први светски рат довели су до стагнације у тражењу решења за храм. Али након окончања рата обновљено је и Друштво 1919. године, и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови југословенски конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, да буде пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м2. од 22 приспела решења, изабран је пројекат професора архитекте Богдана Несторовића.
Разарања по Београду која су уледила те 1941. године зауставила су све радове на Храму. Одвођењем патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, уништавањем организације градилишта и канцеларија предузећа Расина, усељавањем ауто-парка немачке војске у простор унутар зидова Храма и пљачком имовине Друштва, замире свака помисао о градњи Храма. По завршетку рата, 1944.године, простор Храма служи партизанским и совјетским јединицама такође за возни парк.
Услед нових прилика, Друштво за подизање храма Светог Саве престаје да постоји, и као такво до данашњег дана није обновљено.
Патријарх Герман, који је дошао на чело Српске православне цркве 1958. године обнавља идеју о наставку градње Храма, али је тек 1984. године, након 88 одбијених молби, добија од власти одобрење за наставак градње. Тако после скоро пола века, у недељу 12. маја 1985, у очишћеном простору унутар зидина Храма у којем је подигнут велики олтарски подијум са разапетим небом, служена је свечана Литургија. У унутрашњости зидина Храма било је око 12.000 верника, док је у порти било око 80.000 људи.
Од 1985. до 1991. су санирани и оспособљени сви темељи и зидови од цигле изграђени пре Другог светског рата. Подигнуте су галерије и четири звоника са куполама, четири полукуполе и мала купола олтара. Затим четири велика лука од по 400 тона и централна купола, тежине 4000 тона, са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом тежине 4 тоне и висине 12 метара, као и пандантифи.
Трагична збивања распада Југославије, грађанског рата и бомбардовања Србије од стране НАТО пакта, проузроковала су поновни прекид радова на градњи Храма. Априла 2000. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, донео је одлуку да се настави са радовима на довршетку Храма.
У времену које је уследило, изведена је заштита конструкције Храма. Завршено је покривање бакарним лимом куполе и припрата, санација зидова и сводова олтарске галерије изведене пре Другог светског рата. Вајарско обликовање мермерних капитела према цртежима Александа Дерока, изградња подземне етаже на дубини од 7 м са приступом из наоса преко 4 степеништа површине око 1800 м2, којом се обезбеђује простор за крипту, ризницу библиотеку и вишенаменску дворану.
Постављено је 49 звона укупне тежине око 22 тоне. По благослову његове светости патријарха српског Павла, а на иницијативу протонеимара Храма проф. Миловановића, тадашњег министра вера, јула 2001. године основан Конзорцијум за изградњу Храма, под покровитељством др Зорана Ђинђића.
У наредних неколико година, завршени су груби грађевински радови и приступило се изради подземне крипте површине 1.800 м2. Постављена су велика храстова врата на све улазе у Храм. Обложена је фасада Храма белим мермером. Уређен је Светосавски плато у окружењу Храма.
Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Радови на унутрашњој декорацији тек су почели.
