Распитао се, тамо иде 302. Горе изнад Цветка, Клуза, па још даље, чекам на почетној са приличним бројем стрпљивих. Стрпљиви стрпљиво кажу – Касни Н! Онда с пуно вере додају – Ал сад ће, само што није. Истина, кроз пар минута, ето га 302, на њему пише да вози за Бегаљицу?!
Благо се успаничим. Како Бегаљицу? Аутобус шкрипне, стане, бучно отвара двери. Настаје рутинско гушање око уласка на сва врата, све увежбано, без љутње и нервозе. Сви су очас спаковани. Бус нестрпљиво гасира, треска затварањем предњих, немам времена за распитивање, ускачем на задња, макар и за ту Бегаљицу. Помно пратим кретање да негде не скрене за ту Бегаљицу, ал добро је, бус сигурно гура правац римски Виа милитарис, средњевековни Царски. турски Цариградски друм, биће и неком неолитско – винчанско трасом, што значи да се овуда људи крећу хиљадама година и тако стижу до Гроцке. Па валда ћу и ја. Одмах после Ритопека угледам Дунав, убрзо друм постаје грочански Булевар ослобођења, види се црква Св. Тројице, ту станица. Одахнем, ноншалантно излазим. Бус тресну вратима, пропе се, оде за Бегаљицу.
Преда мном се отвори поглед на Грочанску чаршију.
Варошица је била важна станица на Цариградском друму. Поред војне утврде, најпре су никле механе, па изникле занатлије, па трговине, потом богатији трговци ту подижу куће. Тако је настао центар једног, на широком простору разуђеног насеља, које углавном настањују надалеко познати воћари и аласи. Место помињу турски путописци у XВИ веку, описују Грочанску реку која дели варош на српски и турски део.
Чаршију штити Завод за заштиту споменика културе, као Изузетну урбану целину. По мерилима Завода, очуваности и старини, у Београдском атару њена важност је барабар са Кнез Михајловом, старија је од Косанчићевог венца, Скадарлије. У ужој Србији нема много таквих очуваних чаршија. У Ваљеву је то Тешњар, Новом Пазару Стара чаршија, Пироту Тијабара и то би било све – нема више. Зато вреди доћи у Гроцку.
Одмах кад се крене низбрдо, с леве стране је Апостоловића кућа. То је прилично велико спратно здање, грађено у бондруку, прекривена ћерамидом. Изгледа охоло као утврда. Пар прозора са уличне стране, велика спратна веранда, на којој се може неприметно седети, са висине проматрати ко све пролази, јасно видети шта се дешава дуж целе чаршије. У приземљу су дућани, сада радње, које благо нарушавају изглед здања, притом, због нечег забрављене – не раде. У кућу се улази кроз капију, па степеништем у двориште, на крају степеништа нагле се хортензије, назире се пространа башта. Радо бих покушао да завирим, али неки мајстори управо ту развлаче каблове дебеле ко рука, расправљају се ко ће да се попне на бандеру, да затегне, да не падне, наслањању котурове на кућу. Сметам ја њима, они сметају мени у фотографисању.
ИЗВОР:danas.rs/Миодраг Зупанц
