За три године поднето је 235 пријава за несавесно пружање и неуказивање лекарске помоћи а осуђена је само 21 особа, од којих је само седам добило казну затвора, од почетка ове године привремено је одузето 30 лиценци лекарима
Најпознатији медијски судски процес – случај Јелице Радовић (19) и приватне клинике “Децедра” после више од деценију добио је судски епилог којим је ова девојка, која је преминула од сепсе након операције чукљева у септембру 2006. године, поново умрла. Ослобађајућа пресуда за троје лекара, коју је правоснажно донео Апелациони суд у Београду, подсетила је на све случајеве који су под велом сумње несавесног лечења, а који су годинама пред судском поротом.
ОНИ СУ УМРЛИ, А ЛЕКАРИ НИСУ ОКРИВЉЕНИ
Јучерашња одлука подсетила је и на Јелицу Панић (25) из Параћина која је после ласерске интрервенције у “Беоклиници” упала у кому, а затим умрла. Суђење је почело у марту 2014. године и досад је више пута одлагано. Суђење још није завршено у поступку који се води због смрти Љиљане Арамбашић 18) која је умрла 2002. године, након што је неадекватно лечена од упале слепог црева. Напротив, суђење је десет пута одлагано.
У мају се навршило девет година од почетка суђења групи лекара за несавесно лечење трогодишње Ање Граховац, која је преминула након операције катаракте у клиници Перфекта. Суђење није завршено ни у случају Теодоре Јовановић (5) која је у септембру 2009. године примљена на дечје одељење болнице у Ваљеву са боловима у стомаку, повраћала је и била малаксала, а враћена је кући.
У мору лекарских грешака које су одјекнуле у јавности била је и она која је однела шестомесечну Наталију Тешић. Она је умрла од менингитиса у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој улици у Београду, где је на лечење упућена тек после три прегледа у Дому здравља “Нови Београд”. Последњи у низу је мали Раденко Никодиновић (8) из Лознице који је после прелома руке умро од гасне гангрене.
Оваквих случајева је много… У Србији, за разлику од САД и Хрватске, наиме, не постоји регистар са пријавама на сумњу у лекарску грешке. С тим у вези, нико са сигурношћу не може да каже колико је пропуста начињено током лечења. Незванично се може чути да се годишње у Србији забележи њих око 1.000 и нажалост, већина има за последицу смрт пацијената.
ЗА ТРИ ГОДИНЕ ПОДНЕТО 235 ПРИЈАВА ПРОТИВ ЛЕКАРА, САМО 7 ОД ЊИХ ДОБИЛО КАЗНУ ЗАТВОРА
За већину нежељних случајева јавност сазна из медија а захваљујући родитељима и родбини који упркос болу успевају да проговоре. Врло често само на овај начин примери за које се претпоставља да представљају несавесно лечење доспевају на суд, и врло их је мало. Још је мање доказаних грешака и самим тим оптужених лекара.
За три године, од 2012. до 2015. грађани су поднели 235 пријава за несавесно пружање и неуказивање лекарске помоћи, а осуђена је само 21 особа, од којих је само седам добило казну затвора.
Утврђивање одговорности лекара за смрт пацијента у Србији никад не траје краће од деценије, а осуђујуће пресуде су реткост.
Један од ретких случајева у мору дуготрајних и конфузних судских процеса у којима је лекар осуђен јесте случај мале Миле Андрић (12) због чије смрти је Апелациони суд у Крагујевцу је 14. септембра 2010, после 12 година донео правоснажну пресуду којом је дечјем хирургу Небојши Златановићу (57) одређена осмомесечна затворска казна јер је утврђено да није урадио потребне прегледе и да је прекасно дијагностиковао запаљење црева.
Познаваоци прилика и адвокати често говоре да у поступцима највећи проблем представља поступање вештака који су, показала је пракса, у већини случајева, на директан или индиректан начин у вези са оптуженим лекарима.
ЛЕКАРСКА ГРЕШКА ЈЕ ТЕШКО ДОКАЗИВА
Директор Лекарске коморе Србије Милан Динић недавно је поводом смрти малог Раденка признао да је лекарска грешка тешко доказива, али се не слаже с тврдњом да вештаци медицинске струке бране своје колеге лекаре када се нађу пред судом.
– Здравље човека је веома сложено и зато сваки случај мора да се посматра засебно. Ниво колегијалности, када говоримо о судским вештацима, постоји као и у свакој професији. Међутим, не бих се сложио да лекари прикривају кривицу колега. Постоје случајеви када лекар тужи лекара – рекао је Динић.
Он напомиње да јавност углавном не поштује претпоставку невиности, односно да пресуђује пре суда. Дешава се, каже Динић, да најближи сродници, незадовољни исходом лечења, оптужују лекаре да нису поступали преофесионално.
– Постоје лекарски пропусти, али не треба генерализовати проблем. Лекарска комора чини све да би се тај број што више смањио. У прилог томе говори и чињеница да је од почетка године привремено одузето 30 лекарских лиценци – рекао је он.
Истина, лекари у Србији су најпре на удару. У оваквим случајевима, када наступа жалост, на претпоставку невиности се често забпоравља као и на све оно што су лекари урадили за пацијента. Неретко се заборавља и у којим условима лекари раде, као и колике су им плате без обзира на школовање и одговорност коју имају пред пацијентом.
Иначе, највише приговора на лечење добијају хирурзи, затим ортопеди, гинеколози, интернисти и лекари опште праксе.
Оно што се мало зна, јесте да и сами лекари своје грешке непрестано изучавају, иако са стране изгледа другачије.
Љ. Рачић Телеграф
