Данас сам био код председника Гроцке, Др Саше Чапрића, и толико сам под утисцима да ово морам свима да вам испричам.
Пре него сам и дошао до председника Гроцке, дочекао ме је благи шок. Жена полицајца који је осуђен као један од учесника у монструозном чину паљења куће новинара Милана Јовановића, а по наредби бившег председника Драгољуба Симоновића, спровела ме је до садашњег председника.
Како сам пратио готово сва суђења у процесу против Симоновића и осталих, тачно се сећам изјаве осуђеног жандарма Владимира Михаиловића који је рекао да је „морао да то уради“ јер му је Симоновић рекао да само тако жена, која му је запослена у општини Гроцка, може да напредује у каријери као и да ће добити уговор за стално.
Не знам шта је било од свега тога, али сам видео да је она сада на бољем и плаћенијем радном месту него раније, док њен супруг чека на служење дугогодишње робије због почињеног дела.
И тако спроведе она мене до председника Гроцке који ми рече да се он својих сарадника не стиди, шта више да је поносан на њих.
У овом 21. веку у земљи економског тигра и никада бољег времена живим у Врчину, а још увек немам водоводни прикључак. Због тога сам и дошао до председника Гроцке, јер, према његовом исказу он је ту да помогне свим грађанима Гроцке.
Уместо директорке водовода, која је наводно морала негде хитно да оде, поред председника био је и Влада Радовановић из Калуђерице и она што слика. Одмах сам им рекао да ја не служим за сликање, већ сам дошао да решим проблем водоводног прикључка.
Председник Гроцке ми тада рече да иако директорка је морала до града, али да је оставила одговор односно неки допис у вези мог проблема.
Према том допису, ја могу да добијем прикључак на рате, али на тај начин да када исплатим сву суму, да ме тек тада прикључе!
Рекао сам председнику да та директорка, односно његова сарадница коју је похвалио, мора да је купила диплому те се тако понаша.
Замислите она оде до банке да подигне кредит и из банке јој одобре кредит тако што ће прво исплатити све рате, па па тек затим дати целокупан тражени износ. Баш тако сам рекао председнику, који након тога почео да се понаша као неки уличар, у најмању руку.
А онда сам рекао председнику да он и није мој председник и да само настави да верује својим сарадницима истим онима који су служили његове претходнике, „покојног“ Симоновића и „покојног“ Пантелића.
Окренуо сам се и кренуо ка вратима иза којих је чекала она жена са почетка. Председник је потрчао да ми отвори врата и да ми каже да је он ипак и мој председник.
Не, ти си само дођош као што сам и ја, немаш ти везе са председником. Председник је у службу грађана, а не мафије одговорих председнику и изађох.
Сетио сам се деведесетих година. Лично сам познавао и Бориса Петкова, који је живео у месту одакле је садашњи председник, односно у Калуђерици. Била су то господа за ове данашње. Тачно шљам који је преживео се уживео у некакву улогу, и такви „мафијаши“ су сада практично заузели фотеље по општинским канцеларијама.
Кад мало боље размислим, од таквих ми не треба ни кафа, ни вода.. Ма далеко им лепа кућа…
Предраг Стојиљковић
*Ставови аутора у рубрици Лични став не одражавају нужно уређивачку политику Жиг инфа.
