Током октобра 1941. године у Србији су се десили неки од настрашнијих злочина у Србији. Тих дана спровођена је једна од најсуровијих одмазди, по којој је за једног убијеног немачког војника стрељано 100 Срба, Рома и Јевреја, а за рањеног 50. Укупно око 8.000 људи.
Стартишта су остала у Шапцу, Драгинцу и околним селима код Лознице, затим Краљеву и Крагујевцу. Осим локалног становништа убијани су и Јевреји доведени из логора „Старо сајмиште“ у Београду.
Повод су били страдали немачки војници које су убили устаници у Србији, која је у том тренутку била једини део Европе где се пружао активан отпор нацистичком поробљивачима.
Сурова наредба донесена је 16. септембра. То је био почетак акције гушења устанка у Србији. Харалд Турнер, шеф управног штаба командујућег немачког генерала у окупираној Србији, 21. септембра 1941. године, предложио је генералу Францу Бемеу да „у акцијама одмазде истребљује и жене и децу“.
„Деца и жене одржавају везу, а старају се и о снабдевању. Према томе мора искусити казну целокупно становништво, а не само мушкарци“, рекао је тада.
Све је почело у Шапцу 22. септембра када су устаници напали Немце. Током 23. септембра борбе између устаника и Немаца су добиле на интензитету, након чега су обе стране имале знатне губитке.
Немцима у Шапцу је пристигло појачање 24. септембра, када је реку Саву прешла ојачана 342. немачка дивизија. Због напада на Шабац и због губитака које су Немци претрпели, генерал Франц Беме је још 23. септембра издао наредбу да од 24. септембра 342. дивизија на препад „покупи у Шапцу све мушкарце између 14 и 70 година и да их пребаци у концентрациони логор, који ће дивизија подићи северно од реке Саве“.
Беме је Аустријанац који је у Првом светском рату ратовао на страни Аустроугарске и био је жељан освете због пораза и слома царства. Он је 25. септембра поручио следеће:
„Ваш је задатак да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво“.
Овај ратни злочинац одговоран је за смрт 35.000 цивила у Србији, убио се у Нирнбергу приликом суђења 1947. године.
„Марш смрти“ у Шапцу
Дан после, 26. септембра, 342. дивизија је поставила концентрациони логор код села Јарак у Срему. На крају села, лево од пута Шабац – Рума, једна велика пољана ограђена је бодљикавом жицом са неколико кула осматрачница на угловима, на којима су били немачки стражари са митраљезима.
Шапчани су постројени у колону по пет и усиљеним маршом спроведени у Јарак. Пут од 23 километара пређен је за четири часа, тако да је скоро цела колона, нарочито зачеље, заправо прешла ту раздаљину у трку. Немачки војници, праћени колаборационистима, ишли су на камионима, коњима и бициклима.
Изнемогле Шапчане, који су падали од умора или заостајали, спроводници су успут ликвидирали. По изјавама преживелих, на путу од Михајловца до Јарка ликвидирано је око 120 људи.
Уследило је вишедневно мучење жеђу, глађу, батинањем, пуцањем преко глава… Мештани Јарка издејствовали су одобрење код команде концентрационог логора да похапшенима пруже помоћ. Вода, коју су им сељаци из Јарка на колима доносили од 28. септембра, спасила је од смрти многе Шапачане.
Немци су похапшене становнике вратили 30. септембра 1941. године у Шабац, у новопостављени концентрациони логор, који је по наређењу Врховног заповедника Србије, генерала Франца Бемеа успостављен у шабачкој јужној касарни.
Од Тополе до Топовских шупа
Догађај који је убрзао спровођење зле наредбе десио се 2. октобра, 20 километара јужно од Тополе. Тада је Први батаљон Првог шумадијског партизанског одреда напао колону немачких возила која се кретала из Тополе у смеру ка Крагујевцу. У борби која је уследила погинуло је осам војника Вермахта, док су још 13 војника партизани стрељали на лицу места, пре него што су се повукли пред надолазећом другом, већом немачком колоном.
Прво Јевреји и комунисти
Због погибије 21. немачког војника, генерал Беме је 4. октобра 1941. године наредио да се стреља 2.100 затвореника из концентрационих логора у Шапцу и Београду, а прво су убијани Јевреји и комунисти.
Од чета које су претрпеле губитке код Тополе, састављен је добровољачки вод од 30 до 40 чланова, који је требало да у року од неколико дана изведе три акције стрељања у околини Београда.
Командир је био Валтер Липе (Wалтхер Лиепе), који је о том догађају саставио детаљан извештај. Они су 9. октобра извршили прво стрељање – 12 километара североисточно од Ковина и убили укупно 180 људи. Таоци су доведени камионима из логора Топовске шупе, убеђени да се ради о транспорту или о извршењу радног задатка. Као што Липе напомиње у свом извештају, радовали су се изласку из логора.
На лицу места одузете су им вредније ствари и стрељани су у мањим групама. Два дана касније у Јајинцима, исти вод је стрељао 269 људи. Укупно су, у два дана, стрељали 449 људи, међу којима су били Јевреји доведени из Топовских шупа, логора у Београду.
Који дан касније, 11. октобра 1941. године из концентрационог логора у Шапцу на Сави изведено је 805 Јевреја и Рома. И 12. и 13. октобра 1941. године сви су стрељани и сахрањени у претходно ископаним ракама у мачванском селу Засавици.
Ексхумација жртава извршена је 12. јуна 1945. године. Према записнику Анкетне комисије Среског повереништва за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, састављеном у Богатићу, средишту Мачванског среза, на дан ексхумације у Засавици су ексхумирана 834 тела. Од тога 832 мушкарца и две жене. Од 832 ексхумирана мушкарца, велика већина, око 750, били су Јевреји, затим Роми и један број Срба.
Процењује се да су Немци почетком октобра 1941. године стрељали у Шапцу око 1.000 људи.
Драгинац и околина – убијено више од 300 млађе од 10 година
Тачно 2.677 цивила је званична бројка убијених цивила међу којима и стотине деце, од који су нека била стара само три-четири дана, настрадало је у масакру који су починили немачки војници октобра 1941. године у Драгинцу и још неколико јадарских села.
Међу невиним жртвама је 305 деце млађих од 10 година, по чему је овај масакр у Драгинцу и околиним селима бруталнији од оних у Крагујевцу и Краљеву, који су такође десили у крвавом октобру 1941. године. Само у селу Цикота убијено је 130 деце млађе од 10 година.
Готово да није било села чије становништво, старци, жене и деца нису масовно убијани, мучени или депортовани у логоре смрти.
У стравичним злочинима над становништвом Јадра и Рађевине од 13. до 19. октобра 1941. године, у селима Драгинац, Коренита, Велико Село, Цикоте, Лешница, Бадања, у долини реке Јадар као и у суседним селима стрељано је 2.677 људи. Највише их је убијено у Драгинцу – 1.379 мештана.
Повод војницима Вермахта за одмазду је пораз у борби са устанцима. Први пут у Другом светском рату до тада непобедива немачка војска доживела је пораз када је ослобођена Лозница. Овај град је од 31. августа до 11. октобра 1941. године било прво ослобођено место у поробљеној Европи. Том приликом су заробљена 93 немачка војника.
Ослободиоци овог града били су устаници који су били идеолошки различити, али предводио их је потпуковник Југословенске војске у отаџбини Веселин Мисита, који је погинуо у борбама. Он је током лета формирао четничке јединице на Церу и Јадру и предводио Јадарски четнички одред. Одлука о нападу донета дан раније у оближњем манастиру Троноша, који су недуго затим спалили нацисти.
Краљево – радници и избеглице пред стрељачким водом
Окупатори су од 15. до 20. октобра стрељали најмање 2.198 људи у Краљеву, а база података још се употпуњује.
Жртве стрељања у Краљеву били су претежно радници фабрике вагона, већим делом мушкарци, а било је и доста избеглица из других окупираних делова Југославије, углавном Словеније. Било је Јевреја и Рома.
Поред краљевачког комплекса Спомен-парка, стоји један велики вагон, симбол сећања на те избеглице.
Стрељања су се догодила у знак одмазде због устаничке активности у околини града. Првобитне саботаже устаника у околини Краљева, прерасле су у стварање устаничког обруча око града и у њему стационираних немачких снага. Партизанско-четничка блокада у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координисана је из заједничког штаба у Дракчићима.
У оружаним нападима устаника на 717. дивизију Вермахта, погинуло је 14, а рањено 10 немачких војника. Противмера 717. дивизије Вермахта била је да од 4. октобра, када су затворени радници Фабрике авиона, почну са затварањем талаца у локомотивску халу, у кругу Железничке радионице.
Како би спречили евентуално прикључење радника устаницима, немачке власти су наложиле Управи Фабрике авиона да раднике позове да дођу по плате, које нису биле исплаћиване од почетка окупације. Свега 135 талаца је касније било пуштено кућама због старости или недовољне стручности.
Сама фабрика је 11. октобра угашена, а њена управа је била премештена у Земун. Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани — постали су таоци у „сабирном логору“ на градској периферији, који су савременици по складиштима војног материјала југословенске војске називали лагером.
Mladost ume da zablista.
Stariji, naucite nesto od svoje dece. pic.twitter.com/JLrI4wbus8
— MM (@mamihajllo) October 15, 2024
Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. То значи да су Немци уместо 2.300, стрељали скоро 500 недужних више, с обзиром на то да им је важило „правило“ – за једног убијеног Немца 100 убијају, за једног рањеног – 50.
Свему је претходило ослобођење Горњег Милановца 29. септембра. Њега су заједничким снагама ослободили устаници односно партизани и четници. Том приликом су заробили одређени број Немаца из 6. чете 920. батаљона земаљских стрелаца који су били у граду.
Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера да ослободи заробљене војнике. Батаљон је два пута безуспешно покушавао да ослободи војнике, а у трећем покушају су стигли у Горњи Милановац, али тамо више није било њихових војника. Као одмазду спалили су град и узели таоце.
Приликом повратка, на пола пута између Бара и Љуљака дошло је до сукоба са припадницима НОВЈ и ЈВуО. Жртви је било на обе стране, а Немци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стрељање у Крагујевцу.
Места масакра данас: Рудник, запуштене хумке и „дисциплиновање“ средњошколаца
„Они који не могу да се сете прошлости осуђени су да је понављају“, рекао је Џорџ Сантајана, филозоф и писац, мислећи пре свега на негативне ствари.
У наведеним случајевима је начин на кој се негује култура сећања на овај ужасан месец који је дубоко трауматизовао Србију. У данима када су се обележавале годишњице трагедија, чињенично стање је следеће.
Драгинац је виђен као железничка станица која би радила за потребе жељеног рудника литијума и бора компаније Рио Тинто. Само окно рудника планирано је на три, четири километара од самог Драгинца, у крају где су своје кости оставили ови мученици.
У Меморијалном центру у Шумарицама запуштен један број хумки, запуштени су и неки од споменика, попут оног кога је даровала југословенска Социјалистичка Република Хрватска.
Краљево, колико је познато, нема већих проблема са мемријалним центром, али је обележавање ове године било све само не очекивано. На снимку који се појавио на друштвеним мрежама види се колона ученика како напушта Спомен гробље стрељаних у Краљеву, у тренутку док још траје обележавање годишњице злочина. Непосредан повод је била наредба средњошколцима да стоје мирно док говоре градоначелник Предраг Терзић и државни секретар у министарству за рад, борачка и социјална питања Зорана Антића.
Како је извештавао Н1, то је била кулминација лоше организације. Догађај је како се наводи трајао изузетно дуго, „почевши од парастоса који је трајао сат и по, полагања венаца, па до говора званица“. Како су рекли наставници врућина је била велика и током парастоса неки ђаци су пали у несвест.
Ових дана у Београду још без званичног објашњења закатанчен Спомен парк Ослободиоцима Београда, док је приликом недавног обележавања дана ослобођења, није било заставе под којом се ослобађан Београд, председник је „промашио“ место на коме је положио венац, а савезници су селективно представљени.
Оваквим понашањем, трасира се пут забораву и искривљењу истине. Жртве терора окупатора нису то заслужиле, а њих је неопходно памтити и због нас који смо и њихови наследници. Нажалост у Србији жртава је било и превише, зато је неопходно мало више памћења и бриге, како нам се не би опет понављале трагичне ствари.
Foto Wikipedia
П. В. П. Н1 Београд
