Када желите да побегнете од вести, кампање, избора, трагедија које вас свакодневно сачекају на насловним странама новина – изађете у шетњу. Желите бар на кратко да будете спокојни…
Али не успевате задуго. Право лице земље у којој живимо сачека вас већ код првог контејнера, где се сиромашни отимају за корицу хлеба који је неко одбацио. Ако кренете неким од подземних пролаза у центру града, ствари постају још горе, реалност још суровија…
Најпре наиђете на изнемоглог старца, поред њега стоји натпис „Ја сам гладан“. Мало даље младић свира гитару, не би ли зарадио неки динар. Преко пута ратни војни инвалид коме је, после свих недаћа које је прошао, самилост пролазника једини спас. На крају изгладнела старица у црнини, глава савијена, нема снаге ни да пусти глас, само испружи длан…
„Народ ти је гладан, Вучићу!“, одјекује вапај из Панчева.
Онда се сетите језиве поруке пензионерима: Ако не гласате за нас, заборавите на пензије… Али и силних обећања, инвестиција које стижу, радних места која само чекају на нас… Па их повежете са сликом коју сте управо видели… Не иде… Џаба обећавате да „Уједињени можемо све“ или да нам „Достојанство нико не може одузети“… Разјединили смо се одавно! А достојанство, шта то беше?
Запитате се како смо дошли довде? Како смо постали земља гладних? И када смо то постали земља безнађа? Земља у којој се за само недељу дана догодило више трагедија, него што можемо да појмимо… Да ли смо постали толико очајни, да грађани свој излаз све више виде у самоубиству или убијању других, најчешће блиских особа?
Када почнете да преврћете вести по глави, сачека вас црни биланс, који леди кости: певачица кренула на трчање, свирепо убијена; девојчица од 13 година извршила самоубиство, скочила са силоса у Неготину; младић кренуо на испит, пронађен обешен на Фрушкој гори; син убио оца сатаром због нерешених имовинских односа; човек убио старицу у Дољевцу, њену унуку ранио, па се запалио; девојка (28) скочила под воз у Новој Пазови, жена извршила самоубиство Нишу; бизнисмен из Новог Сада ипалио хитац из пиштоља себи у главу; жена скочила са 11. спрата у Новом Београду…
Десет смрти у једној недељи, а та статистика постане још црња када схватите да се пет трагедија догодило у само једном дану.
Маните се обећања кула и градова, кад се људи боре за голи живот! И све чешће губе ту битку и одлучују се на очајничке потезе.
Народ ти је очајан, Вучићу!
То је, нажалост, наслеђе које нам је остало после деценија недаћа, глади, беде и ратова. Само је питање да ли ћемо икада успети да се опоравимо… Или ћемо остати земља очајника који тумарају улицама и траже спас? Док у неком моменту не пукну…
Д. Обрадовић, Вести
