– У недељу кад седнем у авион и полетим са аеродрома „Никола Тесла“ у 18.00 часова назад за Шведску, погледаћу кроз мали прозор на стадион ”Рајка Митића” где ће бити пуне трибине, и рећи својим пријатељима да ме је стид наше државе. Стид што не може да одржи своју реч. Погледаћу тужно као сваки човек који не може да испуни своју реч и тако испада велики губитник.
Ово у отвореном писму пише Александар Павић, Србин из Шведске, обичан момак који је планирао да другаре Швеђане доведе за викенд у Београд на вечити дерби. Али, уместо поноса, осетиће стид, јер је ће због неорганизованости наше државе пропустити дуго планирани одлазак на дерби. Он, у изјави за „Блиц“ истиче да воли Србију и да је поносан на своју домовину, али га је стид стања у држави, политике која се води, а која је народ довела до дна.
Његово отворено писмо преносимо у целости:
Србијо,
Ко нам је ово наметнуо, ми сами или неко други?
Ја сам Александар Павић, младић који живи у Шведској. У Србији сам живео првих пет година мог живота, у њој сам живео док су била, ”лепа вермена”, али нажалост, рат нас је разбацао по целом свету, поново.
У Србију долазим често, кад год могу. Са великим задовољством и срећом. Кад год имам слободне дана на послу, а често радим прековремено да скупим сате па искомбинујем да дођем у своју домовину. Двојици другара који су Швеђани пуно сам причао о томе како је наша земља лепа и колико лепота има. Пажљиво слушајуци приче о лепотама Србије и разним занимљивостима, посебно им је увек била интересантна прича о „вечитом дербију“. И договор је пао- у Београд путујемо на следећи дерби.
Вечити је планиран за суботу, 25. априла. Пре неколико месеци смо резервисали авионске карте и одлучили да цео викенд проведемо у Београду. Викенд који је посвећен дербију.
Прексиноћ је такође био дерби. У кошарци. Звезда се пласирала се у финале АБА лиге и честитам им.
Међутим, данашње новине су пуне вести о наводној тучи Душка Вујошевића, о вређању играча од стране навијача и разноразним стварима које су им бацали на главу. Наравно, одмах поред у новинском ступцу је вест о старлети и томе како се дотична провела у ноћном клубу. Затим вест о клановима, кафама у авиону, министрима и министаркама, скупим оделима председникове жене, све употпуњено приличним и неприличним фотографијама.
Ипак, иако се чини да вести о Новаку Ђоковицу има на претек, а било их је када су завиривали у тањир на његовој свадби коју су називали, као и многе друге- свадбом века, јуче се није писало двољно о момку јунаку, амбасадору наше земље који је дао нашој деци, нашој будућности прилику да одрасту у бољим условима. Дечку који је освојио Мастерс у Монте Царлу, и постао део историје уз још један оборен рекорд.
Чини ми се да се пише више о свему другом осим о лепим стварима које ће нас довести до тог да постанемо бољи људи, бољи суграђани, боље комшије. Не прича се о лепим вестима које ће нас тргнути из тешке свакодневнице у држави Србиј. Држави у којој деца кад заврше школу немају посао, али и држави у којој у неким местима деца немају ни услове да иду у школу . Пише се углавном о томе како наши политичари живе, како криминлци возе добра кола, како се старлете боље удају, како убице пуштају на слободу и која кола на слободи возе и тако се ствара лоша перцепција о добру и злу, људима који имају и немају, моралу и неморалу…
У данашјој Србији људи више страхују од дечака рођеног 90-тих него полицајца који је на дужности. У њој имамо министре који се возе у прескупим возилима које смо ми грађани платили. У даншјој Србјиј моји другари који су завршили факултете у року немају посла јер ”мегатрендовци” имају јачу диплому која је купљена прљавим новцем. Мој другар који живи у данашњој Србији факултет је завршио са скоро свим десеткама. Добио је државни посао по јавном конкурсу и без икаквих веза, али пошто наша држава мења министре и владе као чарапе, остао је без тог посла два пута јер сваки министар је објавио јавни конкурс за ту позицију три пута.
Србијо, отвори очи и погледај се у огледало. Дигнии се и да кажи доста! Доста циркуса! Доста кловнова! Доста лавова! Доста ватре!
Желео сам другарима да поносно покажем нас главни град, да одмах после напорног дана на послу седнем на лет за своју домовину и покажем Швеђанима све лепоте наше државе, уздигнуте главе. Да покажем другарима жар вечитог дербија! У нормалној држави као сто је Шведска, зна се тачан датум и сат одигравања утакмице месцима унапред. На тај дан, тачно у тај сат, тај минут, тај секунд колико год да је високо ризична утакмица, она почиње на време.
У нашој држави недељу дана пре, још нико не зна да ли ће се дерби играти у суботу или недељу. А карте су купљене, карте за које су моји другари вредно штедели. Карте за данашњу Србију. Нашу Србију!
Садим и питам се како ћу ја ово да објасним својим другарима Швеђанима, ову ситуацију, да долазимо између осталог због „вечитог дербија“, а дерби се игра највероватније у недељу, када ми треба да полетимо назад!
Долазимо у Србију у петак. Водићу другаре на многа лепа места као сто су Калемегдан, Храм светог Саве и многа друга. Показаћу им Скадарлију, водити их у провод по кафанама, јер сигурно знам да це радити. Кафане једине раде како треба у нашој дражави. У Шведској то није случај.
Него, остаје ми једна брига. У недељу кад седнем на авион и полетим са аеродрома „Никола Тесла“ у 18.00 часова назад за Шведску, погледаћу кроз мали прозор на стадион ”Рајка Митића” где ће бити пуне требине, и рећи својим пријатељима да ме је стид наше државе. Стид што не може да одржи своју реч. Погледаћу тужно као сваки човек који не може да испуни своју реч и тако испада велики губитник.
Србијо, немој више бити губитник већ се дигни из дна и докажи да можемо да будемо бољи и јачи. Дај све од себе да урадимо нешто паметно, да вратимо нашу домовину у нормалан положај. Да моји другари поново посете Београд!
С.Палић Блиц
