Ни вечерас те нема.
И вечерас сам сам.
И чекам.
И тражим.
И не долази нико,
Не налазим ништа.
Чекам.
И сањам.
Сањам веселост твојих дланова,
Младеж на твом прсту,
Сањам детињи поглед
И срце твоје што кроз глас боји моју наду.
И вечерас.
И сад.
Ноћ ме чува.
Али не разуме увек.
Па ме бије.
И шиба.
И лудује по мојој кичми.
Потом, месец ми поломи све кости
и радости.
А ја гледам
И у врата
И у прозор,
У сваки зид гледам,
Да те видим…
…ако свратиш…
Не умем да проговорим ни реч.
Ни да ти пошаљем снагу
Моје тишине,
Моје жеље,
Жудње,
Јецаја мог.
Ни снагу нежности којом милујем твој лик у сну.
Само ту.
Знаш, знам да знаш
Да постоји ово вече.
Да постоји ова песма.
И рат.
Рат дивљих олуја што ми кроз руке иду
И плачу
И смеју се
И моле те,
Моле да их смириш.
Да не сагоре у свом вриску,
У свом блуду
И истини.
Јер ти знаш колико ова песма има редова,
Колико дозива.
Погледај ме.
Гледај!
У зноју се гушим,
Док те сањам и грлим.
И не опраштам себи ништа!
Ништа!
Док се пуштам сећању
И сликама наших сусрета.
Под маглама.
Под стенама.
У додиру.
Храбри смо, напослетку.
Али! Бедни!
Као јуче –
И вечерас.
Храбри смо што се знамо.
Зато само!
Пружи руке.
Овде сам.
Стојим,
Склупчан,
Уз младеж,
Уз нокат,
Уз твој живот.
И сањам.
О, сањам те дуго.
Дуго!
И чекам те.
Ти си трен.
Ти си моја радост.
Напослетку, мој бол.
Пружи руке.
Пружи само.
Сањам веселост твојих дланова,
Младеж на твом прсту,
Сањам детињи поглед
И срце твоје што кроз глас боји моју наду.
И вечерас,
И сад.
Душан Матејић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање, приказивање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
