„Сретен Жујовић Црни, ком је Тито већ дуго ишао на живце, потегао је револвер и почео викати: ‘Излази, стара кукавице! ‘ Хоћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а истовремено уништиш и издаш нашу борбу… Тек тада је Тито одлучио да се не преда Немцима.“
Немци ипак нису ухватили Тита Јосип Броз са сарадницим испред дрварске пећине, дан пре десанта
Ово у својој књизи „Тито и Другови“ открива словеначки историчар Јоже Пирјевец, пишући о немачком десанту на Дрвар. Преносимо вам интегрално најзанимљивије делове књиге:
У пролеће 1944. природа у дрварској котлини била је у пуном сјају. Ту идилу је 25. маја разбио немачки напад. Радило се о операцији ‘Коњићев скок’, која је припремана у највећој тајности с намером да се обезглави партизански покрет отпора. Ангажован је ‘казнени батаљон’ састављен од осуђених бивших заповедника. Они су у зору полетели са загребачког аеродрома, с тим да су им тек два сата раније објаснили задатак.
Вечера са Енглезима
У уверењу да опасности нема, Тито се 24. маја вратио у Дрвар, где је приредио вечеру за чланове војних мисија при Врховном штабу, међу којима су били Черчилов син Рендолф и делегат генерала Ајзенхауера Роберт Крафорд. Тито је преноћио у пећини како би сутрадан са Кардељем, Ранковићем, Арсом Јовановићем, Зденком, Рајковићевом секретарицом Бранком Савић и осталим друговима прославио рођендан. Ту га је у зору изненадио немачки десант.
Испрва је изгледало да ситуација није забрињавајућа, али када су после првог бомбардовања Дрвара почели да се спуштају падобранци и на равницу недалеко од пећине слетеле једрилице препуне војника, постало је врло озбиљно. Први падобранци су сви побијени, међутим, за њима су стизали други.
„Тито и другови“ од априла
Књигу „Тито и другови“ написао је Јоже Пирјевец (72), словеначки академик и професор на Универзитету у Трсту и Приморском универзитету у Копру. Школовао се у Италији, Аустрији и Словенији, а један је од најплоднијих историчара који пише о различитим аспектима јужнословенске историје 20. века.
Немци су пећину засули ватром како не би могао да је напусти. Једини могући излаз био је преко стене, која се непријатељским војницима пружала као на длану. Без пратње и ватрене заштите, Ранковић се попео на врх брда и стигао на зараван не знајући ко је надзире. Имао је среће јер Немаца ту још није било.
У међувремену, у пећини је постајало све драматичније. Кардељев пријатељ Владо Миклавц Хенрик, који је с времена на време одлазио до улаза да извиди шта се догађа, своју смелост је скупо платио. Непријатељски метак погодио га је тачно у слепоочницу. Крв је попрскала стену пећине, део мозга му се просуо у капу на глави. Тито је свом пријатељу Никици Прљи наредио да му зада милосрдни хитац, што је овај, после кратког колебања, и учинио:
– Слава другу Влади – рекао је Тито и клекнуо покрај тела погинулог борца.
Тек, у пола једанаест, када се чинило да је све изгубљено, Ранковић је послао Сретену Жујовићу кратко писмо у којем је Титу јавио шта му је чинити. Мора да се повуче на врх брда, где нема непријатељских јединица. Жујовић се потом вратио са платоа и нашао Тита у машаловој униформи и Зденку у војној. Очигледно га је била уверила да се преда Немцима. Црни, ком је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати.
– Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. Излази, стара кукавице! Хоћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а истовремено уништиш и издаш нашу борбу – сасуо је Жујовић Титу у лице.
Пузали од грма до грма
Тито је тек тада одустао од предаје. Погнути, како не би били превише уочљива мета непријатељским митраљезима, партизани су изашли из пећине и пузали уз брдо од грма до грма… Тито је био тако исцрпљен да се једанпут или двапут готово онесвестио.
Немци су на крају запленили само његов џип и маршалску униформу, коју су пронашли у кројачкој радионици. Партизани су се повукли на далматинско острво Вис, што је Кардељ касније оправдао чињеницом да је то била утврђена тачка у мору и зато што се сматрало да се почетком јуна 1944. рат ближи крају па да Немци ту једноставно не би могли да нападну.
