Београђанка Александра препричала је шта јој се недавно догодило док се возила трамвајем број девет.
Наиме, поред ње је ушао декица који је носио торбе са собом, а оно што је сазнала о њему, заувек је променило.
„Возим се деветком по овој врућини, трамвај стаје код Славије, улази један декица погрбљен, ситан, висине мозда 1,30. Са собом вуче један велики кофер, торбу и једну ручну торбицу, иза њега баја са цвикама висине два метра чека да се декица попне с тим теретом да би он ушао.
Возимо се тако ја не могу да одвојим поглед, декици се спава, пада му глава, зедан је и уморан. Пролазимо моју станицу, чекам његову. Трамвај се зауставља код 4. априла. Ја му узимам кофере и кажем да ћу га испратити, иде до Трошарине, питам га како је мислио сам са коферима каже: „Па ето, полако..“.
Пита ме за име како би се помолио за мене у цркви. Казе ми да се зове Живота, рођен је 1933. и ради да заради мало за хлеб у цркви Свете Богородице у Земуну, мало очисти около и склони свеће. Од државе добије помоћ 3.000 динара месечно. Живи у једној собици у Рипњу. Живота путује да би зарадио нешто мало пара и добио милост у пекари поред, од Рипња све до Земуна. Ако га икад и ви сретнете помозите му с кофером и дајте му нешто мало пара за хлеб. Има доста Живота у Београду, немојте им окретати главу, немојте бити баја од два метра…“, закључује у свом статусу Александра.
