У она сретна времена било је код велеграђана модерно да имају викендицу. Тако је и моја мајка запињала да и ми нешто дигнемо, иако мој отац није за то био заинтересован, али јој је попустио.
Купљен је плац и искрчено земљисте, чак је била и постављена ограда са капијом и багером ископана удубина за кућу, пошто је терен био под косином. Онда је дошла криза и ту се стало. Све тако и данас стоји. Технички, дакле, и даље поседујем парче земље Србије. Али никакве су шансе да ће од тога икад ишта бити.
Пре неки дан зурим кроз прозор градског воза овде у Аделаиди, посматрајући насеља како се смењују предамном, и неке коцкице ми се у том тренутку послажу у глави! Наравно! Викендице нису уобичајене на Западу! Бар не у овим пространим западним „колонијама“ – Аустралији, Америци, Канади. Људи имају по једну кућу, у неком лепом предграђу, и са тим су задовољни. Преко недеље се возе у град на посао а преко викенда се углавном са породицом мотају по кући и околини. Тако у принципу и ја.
Зашто су онда викендице („даће“) биле тако популарне у социјалистичким земљама? Просто зато јер су људи живели у малим становима по солитерима, у бетону, и требао им је одмор од те стешњености и градске вреве. У петак поподне искрадали би се раније са посла, кући на брзину убацивали децу и ствари у кола и онда правац Гроцка.
И сад долазимо до поенте, до небулозе зване „социјалистичка модернизација“. Градили су те солитерчине и трпали људе у њих као мраве, али људи би након што су се економски мало стабилизовали реаговали „повратком на село и у природу“ – грађењем викендица. Имате дакле случај ДУПЛИРАНОГ СТАМБЕНОГ ПРОСТОРА, јер су преко недеље викендице зврјале празне а преко викенда празни би били станови.
Толико о економичности и промишљености живљења у социјализму! Кад нешто не направиш како треба први пут, правићеш га изнова.
Мирослав Олењин
