Само 14 одсто компанија које покажу интересовање за улагање у овај регион на крају отворе фирму у Србији. Остале изаберу Бугарску или Македонију.
Дакле, у последње две године само је један од седам потенцијалних инвеститора дошао у нашу земљу, показују подаци Мреже за пословну подршку. Како за Данас каже Драгољуб Рајић из овог удружења, разлози су кашњење у спровођењу реформи, високи порези и доприноси на зараде и велики број скупих парафискалних намета које доносе локалне самоуправе како би пуниле сопствене буџете.
Због тога је Мрежа за пословну подршку затражила од новог министра привреде Горана Кнежевића да спроведе три мере које привредници годинама траже: да смањи намете на плате и уведе прогресивно опорезивање зарада, да омогући алтернативне видове извора финансирања привреде који би заменили скупе кредите и да ограничи дажбине које локалне самоуправе континуирано уводе.
Ипак, привредници ће изгледа још морати да се стрпе, јер Кнежевић поручује да још није време за смањење доприноса.
– Лепо је чути овакве захтеве. Сви се ми залажемо за већу производњу и мање порезе и доприносе. Питање је само да ли је могуће да 1,7 милиона пензионера добија пензије, да ли је могуће да милион људи у јавним службама и администрацији прима плате и да ли је могуће да наше школство и здравство функционише, ако смањимо порезе и доприносе – рекао је Кнежевић. Он је оценио да су порези и доприноси у Србији најмањи у окружењу и да су на нивоу земаља које имају најбоље пореске системе.
Министар је ипак додао да су у процедури измене Закона о финансирању локалних самоуправа и те да ће неке мере из области пореске политике бити припремљене у буџету за 2017. годину.
С друге стране, привредници сматрају да је проблем ургентан. Тако Рајић наводи примере српских бизнисмена који све чешће оснивају паралелне фирме у Бугарској, Мађарској, Македонији и Хрватској, како би на њих пребацили део свог пословања и тако избегли плаћања према држави Србији која „наметима хронично исцрпљује привреду“.
– У Македонији су порези и доприноси на зараде само 36 одсто, а имају тачно шест парафискалних намета. У Београду има 65 парафискалних намета, рецимо за фирме из области туризма, док у мањим градовима има до 50 таквих дажбина. У Мађарској је ПДВ већи него у Србији, али тамо има само један парафискални намет. Зато се људи пребацују тамо – каже Рајић.
Ситуација је, како каже, лоша и на тржишту радне снаге, јер су због одлива мозгова, фирме почеле да увозе стручњаке из иностранства да раде код нас, јер квалификованог кадра нема, упркос томе што је незапосленост велика.
– Након што је Млађан Динкић укинуо низ парафискалних намета, када је направљен приличан помак, ништа више није урађено. Требало је да се донесе закон о накнадама, којим би се одредило које и колике дажбине могу да наплаћују градови и општине, али он никада није заживео. Чак се у последње четири године повећао и број и висина парафискалних намета. Фирме из године у годину бележе све веће губитке, иако због рупа у закону о рачуноводству ‘дотерују’ билансе како би банкама приказале боље резултате – тврди Рајић.
На констатацију да би смањење пореза и доприноса довело до рупе у буџету коју би држава морала да попуни новим задуживањем, Рајић одговара да је то последица кашњења у спровођењу структурних реформи у јавном сектору.
– Реформа државне управе и јавног сектора касни и зато ми сада уништавамо сопствену привреду. Читава наша економска политика је везана за оно што каже Међународни монетарни фонд, а не за то како да развијемо привреду. Нико не полази од тога да земље које су по величини и степену развоја налик Србији, имају далеко мањи јавни сектор, него што ће овде бити чак и да се отпусти тих 70.000 људи за које се тврди да су вишак. Имамо и далеко веће учешће јавних предузећа у БДП-у него што би требало и то је разлог зашто у Србију не долазе страни инвеститори, осим ако их не потплатимо субвенцијама – додаје Рајић. А како се види из поређења са Бугарском и Македонијом, чак ни такве улагаче не успевамо да привучемо.
Негативни рекордери у много дисциплина
У збиру, све ове слабости у реформама довеле су до тога да је према подацима Мреже за пословну подршку просечан рок наплате потраживања ове године чак 132 дана „по чему смо негативни европски рекордери, заједно са Босном и Херцеговином – око 130 дана“.
Тек свака трећа фирма коју отворе млади предузетници успе да опстане на тржишту и после три године., док је европски просек скоро 65 одсто. Просечна српска фирма има дуг у висини од скоро 200 одсто свог оснивачког капитала, „што значи да послује на ивици банкрота“. Тек свака 18. фирма у Србији бави се неким обликом производње која је основни покретач извоза, док је европски просек свака четврта фирма. У сектору малих и средњих предузећа Србија има три пута мање извозника од европског просека 4,1 према 11,9 одсто.
