Иза многих параолимпијаца стоје трагичне, животне приче, јер ти спортисти нису често у медијима.
Невероватна прича 51-годишње храбре словеначке стрељачице Веселке Певец, тетраплегичарке, која је освојила златну медаљу у Рију, заслужује да буде испричана.
Веселка заправо није непозната у стрељачким водама, пре две године је постала светска првакиња, а исте године и спортиста године у Словенији.
У инвалидским је колицима од 31. августа 1983. године, дана који и те како памти. Била је тек нешто више од месец дана пунолетна када јој је метак променио живот. Пуцањ који је однео са собом све снове о животу те младе девојке. Прво један пуцањ, потом још пет… У Веселку је пуцао њен дотадашњи дечко, болесно љубоморни и помахнитали суспендовани полицајац. На жељезничкој станици у Книну.
– Били смо заједно годину и по, и дуго нисам ништа сумњала док једном нисам схватила да лаже и да не иде на посао. Био је већ тада суспендован, због крађе, био је клептоман. Нисам му могла више веровати, и одлучила сам га оставити. Хтела сам то на нормалан начин, разговарали смо, све сам му објаснила, али он је инсистирао да останемо заједно. Зато сам одлучила напустити Книн, па сам се пребацила у београдску Гимназију јер сам тамо имала родбину. Хтјела са отићи што даље од њега, постало је несносно. Нисам му то рекла…
Како је био суспендован, оружје му је одузето, па је провалио у полицијски ормарић, украо пиштољ, и насред жељезничке постаје пуцао Веселки кукавички у леђа.
– Погодио ме у кичму, пала сам, а он се удаљио. Када је видио да сам још жива, вратио се и с метар и по удаљености још пет пута пуцао у мене.
у је кренула Веселкина борба за живот, која и данас траје.
– Била сам осам месеци у болници на интензивној нези, борила се дословно сваки дан за живот. Изгубила сам пуно крви јер су ми се црева искидала. Након операције црева пила сам само физиолошки раствор да не дође до инфекције. Из болнице сам изашла у колицима, као тетраплегичарка јер је кичма трајно настрадала.
У колицима је стигла и до Словеније.
– На наговор неких људи послала сам молбу за посао у Заводу Призма Поникве, социјалној установи која се бави особама с телесним и психичким потешкоћама. Примили су ме и ту сам остала пуних 15 година.
– Ту сам упознала и супруга, удала се и родила се наша Саша, која сада има 19 година и која иде на студије физиотерапије. С мужем сам се у међувремену растала након 13 година брака. Очито ми није суђена срећа у љубави…
Није било метка, пуцњава је започела нешто касније.
– У браку сте увек посвећени породици и немате времена за било шта друго. Зато сам се након развода одлучила посветити неком спорту, да мало путујем и видим света. Избор је пао, некако логично, на стрељаштво. Била сам упорна и брзо су дошли и резултати.
Занимљиво, у спорту у којем је потребно око соколово Веселка, има проблема с видом.
– Од почетка године се мучим с тим, видим кроз маглу, некад још слабије.. Али ја сам јако упорна, и знам да се све у животу може решити.
(Kurir sport / Sportske novosti )
