Ноћ ко ноћ носи нова свитања без неба. Обећала сам пре пар дана себи кроз зајебанцију, да ћу написати отворено писмо мужу, подршку за његов одлазак на мардељ, тамо где мучени писац замишља Легију и његове приче из елитних јединица, а чека га живот без пертли. В(Л)идо, дај воде!
Ко сте Ви, стојим намуњена у бунди од самуровине, Карла Лагерфилда, чувена добротворка Лила и тешим га, па нисте ваљда после женине „златне“ како сте је јавно назвали спали на чашу воде. Донела сам Вам пакетић, у пакетићу осим Цоцацоле без шећера приносим и све овогодишње примерке књига, тачније ужи избор романа, одабраних часно, за Нинову награду. Са нама и уз нас Вам никада неће бити досадно, јер писцу је потребна најбоља нега.
Док га гледам како се хвата за главу, придржавам је да не падне на мене. Чиним то као у чудјењу или у самоодбрани од његове запитне логике:
„Ако је овај свет, заиста свето место, зашто се у њему одигравају ситни , неограничени злочини.“
Молим Вас Ћирићу, нисте још умрли као сваки поштен писац на време, па се са том чињницом помирите и уживајте у новим читањима…још увек сте на оном свету, као сваки заслужан градјанин наше вредне Србијице.
Где је Ћирићка моја библиотека?
Господине Ћирићу, спалилиа сам је са друговима и другарицама члановима жирија, сведоцима, јер Ви, угрожавате у сваком смислу нове, младе наде како нам је стручно, господја Гњида објаснила да вреде. А ми смо дужни да јој верујемо.
„У сусрету са новом Космичком неправдом Бетмен је неуништив али рањив“
“Запамтила си то, пита помало зачудјеним тоном.?”
Ја сам ту да памтим а господин у униформи да пише, ако ме разумете.
“Опет си дошла Ћирићка, без тебе мали ми је овај а и онај свет.”
Волим ту људску патњу, лажни ме осмеси не привлаче, љубави више нема на свету, дуго сте Ви овде Ћирићу. Треба ли Вам, нешто. Питају ме из подземља.
Чујем да ноћу не можете да спавате, да кунете и прокљинете не власт, не то због чега сте у изолацији, већ призивате неког Жожу, Дзасмин, Камару, имењака Зорана, па сам позвала и хитну помоћ, Ваше халуцинације су све веће и веће. Бринем се. Путеви крију највће тајне зато тако ћуте, а ми Вас морамо извести на прави пут.
“Ћирићка, јел тај народ још нуди кеш да ја изадјем одавде?”
Ја више нисам Ћирићка осим по цркви, а Ви не верујете у Бога већ у веру, самим тим верујте да је испред Вас једна нова савремена жена, која се бори за културу и власт у култури, јер ако не зграбим ово време, господине Магични, а свако време је моје, које ћу, зар не. О ком народу Ви причате, лежите заборављени у времену.
Прикупљен новац сам искористила у добротворне сврхе. Уложила сам у свој изглед, јер ко ће ми веровати ако нисам обучена по последњој моди.
“Они су те жено луда убацили у неку капсулу, шта су ти учинили, да ниси узела нешто без глутена, не дај Боже?”
(слушај идиоте, јел видиш ове дегенерике око мене, мислиш ли да ја сада могу да глумим себе, ћути и ради шта ти говорим, да ми шифру од компа, и који роман да убацим да добијем Нина)
Не знам како то замишљаш, сви су политички потковани, реално, ти и политика… сви знају да си глупа ко три курца жандарска(како би ти то стручно рекла) и да не знаш ни ко им је председник.
Па како бих Вам рекла друже Ћирићу, могу рецимо да проговорим о Ладислави која је мом покојном супругу јахала на пинпеку у нашем стану , док јој се пијани муж профа, упишавао по столицама и асталима, а матица српска га је брижно вукла кући мртвосаног и сачувала му све титуле док сам ја, мучена, преслушавала њене шекспировске поруке које је слала лично на његов број. Да, цела зграда се орила, и њега је било помало срамота кога јебуцка.
Или да објавим те дивне, песничке, помало порно смсове, чак је могу тужити за узнемиравање мог душевнога мира.А ти знаш да сам душевна особа.
“Знам, знам” (самртнички уздише)
Могу коначно да кажем како се презива, уз дужно поштовање, супруг господје Дзасмин, да га ни на преглед у Новом Саду није послала под правим презименом Чика, јер то у једном ноблес друштву не бива.
“Ха, ха, па ти опет пишеш драмски комад, веселим се, ту си ненадјебива као у сценском наступу пред људима, где си углавном ти мучена добра душа, теби човек не може да се не поклони , И када те не воли.”
Ћирићу, уозбиљите се, ја радим, стварам.Идемо даље.
Камара, то дивно, ружњикаво створење, увучено у целу игру, неоставрена на свим пољима мора да спушта главу и пред мртвима,јасно је као дан, а чика Зокију ћу да понудим ”златну”, пошто за професора са Новог Београда знамо да воли пенис.
“Одакле ти та идеја, за пенис?”
Господине Ћирићу, само сам то питање и очекивала, ја сам пуна идеја, а као искусна жена бивша пред судом занавек пред Богом, познато ми је да ви мушки који толико машете пичком, најсладје би вам легао пенис. Ја сам Писац, ја сам Вам лично отела све идеје, заробила мозак и ћапила славу.
Замислите Магични, та одртавела дружина сада има свој Недељни културни центар, једна важна стратешка градјевина која ће људе оплеменити, па само помислите како ти дивни пробисвети без тикве и корена проповедају овом народу, а ја их Ћирићу у три потеза могу срушити. И ко би рекао да без нашег Албахарија професор Кантић не би био баш нико и баш ништа у нашем друштву. И замислите Меденог сада у тој театралној улози, када му је и Стерија затворила врата а он се и даље копрца. Ја сам одувек волела тетар али ово, ово је спектакл!
Ћирић почиње да даје знаке живота, у ставу боксера издигнутог изнад потонулог ринга. Пулсира му очни мишић.
“Силе се плаше, јер мисли озбиљно. Увек сам то говорио.”
Не може да ме поднесе седећи иза решетака јер имам потпуну власт у рукама. А без мене је ништа и јасно му је да немам двојника у том куплерају. Једино касно родјено чедо сам му ја, а толико ме није желео.
“Шта сад ти хоћеш жено поманитала, да одустанем од свега, да тетовирам затворску постељину са законом у руци, да им лижем дјонове, пашћу на најлонска колена, да постанем чистач ципела у потрази за дрвеном ногом. Све си нас уценила, жено бесна. “
Полако се догадја залазак приче.
Тражим Вам само једно.
Изадилејите господо и једни и други и научите велику лекцију једне мале жене а велике Силе, да се и без ударца и бола можете стишати, очистити и изједначити.
„Изадјите из својих тврдјава представници правде , просвете и вере ви досудјивачи награда и казни и подјите у бело, окрените се око себе и видећете да сте само ви црни. Белу политику и белу просвету дајте.“
Само за тренутак, али је дајте.
“Ех, твоја Исидора Секулић из тебе не може изаћи колико год Лагерфилда турила у себе, жено Божја.”
А Ви уважени Пишче, пожели, не уби, пусти нека одболи, оно што је прошло једном ће доћи.
Једина жена која те је издала , једном ће ипак рећи: „Даго ми је да ниси мртав.“
Добродошли у зрело доба параноје, ништа лично, све ово је од мене.
Лидија Ћирић, Чубура
Децембар господњи.
Пише: Лидија Јелисавчић Ћирић Женскатв
