Живим у малом месту Умчари, на територији Општине Гроцка, и покушаћу да вам бар мало приближим проблеме које имамо због високих цена за јавни превоз и потпуном мистеријом где тај новац на крају завршава.
Почећу од најближих примера за које знам, а то су све случајеви мојих познаника и комшија. На пример, четворочлана породица, са запосленим родитељима али са минималним примањима, који представљају потпуну супротност слици коју видимо у медијима, где се наш економски стандард представља као водећи у региону и са већим годишњим растом привреде него било где у Европи. Све бајке које свакодневно слушамо руше се управо на примеру колико таква просечна породица одваја од свог буџета за потребе превоза, и то најосновнијег – јавног градског превоза.
Отац и мајка те породице месечно зараде укупно 54.000 динара, деца су у средњој школи, што доводи до следеће рачунице: две месечне карте за запослене коштају 7.800 динара, што је цена само за тзв. зону 3. Да би дошли до своје куће они морају да издвоје још по додатних 1000 динара на сваку карту. За двоје деце плаћају по 1.450 динара за месечне карте за ученике, које припадају повлашћеним категоријама. Када се све сабере, долазимо до суме од 12.700 динара, што представља астрономски удео у њиховом скромном буџету, чак 23% од целокупне месечне зараде.
Прво питање које им увек поставим када се дотакнемо ове и сличних тема, јесте како уопште постижу да деци и себи обезбеде остале неопходне животне ствари поред овог невероватног трошка.
Као поштени људи они не желе да се возе без карте, знају да је цена велика, али трпе. То је данас права слика просечне породице, а не искривљена стварност која долази са ТВ екрана.
Већина људи из мог места путује за Београд сваког дана на посао и у школу, сви плаћају редовно високе цене карата. Контроле су оштре и редовне, ко год нема карту у обавези је да плати казну до 6.000 динара. Нико не поставља питање шта тим људима након куповине месечних карата остане за остале животне потребе, попут хране или одеће.
Све би можда мало било подношљивије када би се високе цене превоза одразиле и на квалитет. Немамо тачне информације где се троши новац од карата, али сигурно није уложен у аутобусе којима се возимо. Ретки поласци, веома чести кварови и већ традиционална гужва у сваком аутобусу редовна су слика приградских линија.
Надлежни у Градској дирекцији за јавни превоз и Градском саобраћајном раде и доносе одлуке без икакве одговорности, јер су сви редом веома добро умрежени и постављени по политичкој линији. До таквих не допире глас из просечне породице и проблеми са којима људи око њих свакодневно живе.
Градски превоз је само један од примера у систему који одговара само одабраним људима у њему. За њих је ово нормално и пожељно. Већина понижено ћути, натерана сталним условљавањима и уценама како на послу тако и у срединама где живе. Потпуна спознаја стања у коме се налазимо изазива велику горчину због које се вреди борити и променити ствари у овој земљи што пре.
Милош Николић
Доста је било Гроцка
